Слобода тражи отпор

Пише: Дијана Ћоровић

Многи од нас су порасли уз приче како су наши стари пролазили тешка времена да би ми данас могли да живимо како хоћемо. Такве приче опстале су и причају се и данас неким млађим генерацијама. Приче које носе врлину словенског духа и које  су послужиле као примјер многим књижевним дјелима, опстајале су да пренесу идеју једног здравог духа који може претрпјети много за оно “боље сјутра“. Бољитак је за те генерације представљао живот у слободи, како би тај дух који нам је водич кроз вијекове, опстао! Изњедрило је то вријеме наше велике књижевнике, научнике, пјеснике, умјетнике, велика дјела која су оставили нама за наук. Опстале су и народне пјесме у којима је опјевано јунаштво и гордост нашег народа који је по сваку цијену  водио борбу за слободу. Слобода је његовала  квалитете  који су резутилирали феноменалним  системом образовања,  војском за примјер, развијеном индустријом, слогом међу људима…

За такву слободу се вриједило борити. За такву слободу пружан је јак отпор из неколико наврата. Бојазан да се може изгубити та слобода у којој се све развија и расте, није се могла лако одузети. Спремни су били наши преци поћи на бојна поља и оставити своју породицу само да се сачува слобода. Издржавали су неиздживо али нијесу се повлачили од циља. Знали су да без слободе нема нормалног живота.

Затим је дошло модерно доба. Доба када је ступила  на снагу приватизација. Почело је да се распада све оно што су наши преци стварали и мукотрпно бранили. Владајући режим је уступио на “Изволите“ страним инвеститорима нашу земљу. Нећемо набрајати сва предузећа која је та приватизација затворила, јер би требало пуно набрајати. Систематски је профитирао само онај слој становништва који је био спреман на договор о издаји и продаји наше земље у сваком погледу. Народ тих предузећа је остао без посла. Породице су се обесхљебиле због владајућег режимског плана. А план је био да се обесхљебе породице како би због мрвица касније дали глас за исту власт која би обећала боље услове за живот, који је и сама наметнула грађанству.

Формиране структуре истог режима психолошки су приступиле омаловажавању оних вриједности на којима почива наша посебност. Систематки је обрађен темељ наше културе и образовања. Брзоплето су ступиле на снагу измјене закона о образовању, који, некад феноменалан, сада испаде старомодан. Гдје нам је била слобода говора да не прихватимо реформе? О слободи ни ријечи. Прихваћени закон наставио  је са изузимањем литературе која је била својствена старом образовању па су давали средства за нове уџбенике који још дан данас ни сами просвјетни радници не разумију. Али дјеца то морају схватити и морају проћи разред, јер је скоро па немогуће не завршити га. Казне ублажене и измијешане са некаквим новим правима слободе дају за право свима да утичу и мијењају систем образовања кад год се неком нешто не свиди. И све тако из године у годину, мрси се круг нових измјена све док не дођосмо до електронског учења. Шта рећи?! Образовање, као темељ једног друштва доведено је на један ниво који ни дјеца више не могу озбиљно схватити.

Војска, која је задужена за безбиједност и пружање отпора у сврху помоћи и слободе једног народа сведена је на лични избор појединца. Може да буде јак, али не мора! Може да послужи својој земљи, али не мора! Може да ојача индивидуално и пружи безбиједност себи и људима око себе, али не мора! И види неког чуда, нешто се сад ником ништа не мора! Тако да све имамо више слободних по питању тзв. “ситних“ питања, а све мање  избор имају они који таква питања сматрају изизетно важним.

Шта  нам је донијело ново доба и модернизација коју је такав режим загарантовао блиставом? Много неких зграда, (у главном се распадају на модеран начин), приватизацију сектора који одговарају само појединцима, затворена многа предузећа којима се још увијек обећава бољи  развој, много факултетски образованих грађана који чекају на позив за посао од избора до избора, много разведених бракова, број кредитних задужења који иде у недоглед, несигурност младог становништва које није успјело да се социјализује у околностима“ блиставе модернизације“…

Можемо ли рећи  да живимо без бојазни за оно “наше сјутра“? Колико људи има храбрости да каже себи у огледалу: “Живим срећно баш како хоћу!“ Хоће ли нас свијест вратити на инстиктивни вапај за слободом живљења јер имамо право да живимо слободно. Да би изњеговали такву свијест треба пробудити успавалу храброст за пружање отпора, који је деценијама неактиван. Отпор се може пружити тим  информацијама о блиставој модернизцији која нам је истјерала младу здраву снагу из земље. Отпор је у бити сваке особе појединачно. Што више народа се освијести и призна себи колико је потенцијала успавао овај режим у једном  бићу појединачно,а тек у цијелој земљи, тим се више освјешћује! Успавани музички, спортски, културни и други таленти који нијесу добили својих пет минута да испливају на видјело само зато што “нијесу имали везу“, нијесу пропали таленти ако пруже отпор таквом схватању.

Свако доба носи питање слободе. Једном су наши преци водили борбе “прса у прса“ да би ми слободно живјели, а гдје нам је слобода сада. Да ли је дошло вријеме да пружимо отпор свему што нам се сервира као закон?  Колики је број родитеља који не смију да помисле шта ће бити са дјецом ако одбију вакцинацију? Да ли је надолазећа вакцина пријетња нашем народу или није, не можемо знати. А да ли имамо слободу да утичемо на даљу ситуацију у одбрани наше бити? Хоће ли нам режим и у овој ситуацији наметнути  рјешење као што је наметнуо тзв. закон о слободи вјероисповијести? Можда је једноставније да питам: “Имамо ли избор на слободу“? И ето га одговор у самом питању. Слобода  подразумијева отпор систему који не збрињава народ. Отпор наметнутом мишљењу је најјачи механизам који води до слободе. Када то схватимо,сваки даљи избор зависи од нас. Имамо право да не дамо, имамо право да нећемо! Ко није спреман да разумије свој народ на заслужује да исти представља нити да о истом одлучује.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pin It on Pinterest