Ко не заплаче над судбином наше авио-компаније није родољуб – sky forever! Сад се види да смо род најрођенији. Ипак, и многи Црногорци су небески народ
Пише: Горан Даниловић
Нова влада каже да не може на законит начин помоћи Монтенегро ерлајнсу али свеједно; плаче наш џетсет који је настајао у минулих неколико деценија на шверцу и пљачки буџета.
Изгореше друштвене мреже од уздаха и врућих суза, посебно оних којима су летове плаћале државне фирме и институције – ко не би разумио и плакао?
Ипак, рида се као да смо изгубили најближег, као да су сви летови били бесплатни, као да компанија није живјела од новца и оних који никада нијесу полетјели.
Присјећају се пробрани путници како су чим ступе у наш авион осјећали као да су код куће. Ја нисам. Нисам сигуран да сам у неко вријеме ни на земљи осјећао дом. Можда је проблем био у мени али га јавно признајем. Тјешио сам се оном дивном реченицом Горана Стефановског „завичај је тамо гдје боли“.
Летио сам о свом трошку и о трошку пореских обвезника. Ови други су ми омогућили да ступим тамо гдје не бих никада да нисам био посланик.
То је довољно награде за један живот. Има ли краја лицемјерству оних који већ данима наричу за националним поносом Црне Горе? Је ли остало зрно части код људи који створили и уморили Монтенегро ерлајнс? Постојао је, и у нестајању је, њиховом, свемоћном вољом. Двадесет пет година! То је трајање, заиста. Али ти исти људи уништили су без сузе кајања много чега наслиједеног и старог по пола вијека и вијек.
Уништили су и оно најтрајније; једну сложну и солидарну државу, насљеђе разумијевања и поноса.
Снобови су изабрали да постују и твитеришу бол за авио-компаниом. Они би да лете као Деда Мраз, својим санкама и ирвасима, искључиво својим авионима и од нашег новца јер тако су код куће, ма гдје били. Једне ирвасе распрегну, а друге упрегну чим слете.
Када ће се још догодити да уђеш у кокпит тамо неке луфтханзе и наредиш пилоту да слети, па макар и у њиву?
Снобови плачу за авионима и дестинацијама јер то импонује. Само нижи сталеж кука за текстилним радионицама, за каквим стругарама, пољима соли, за биједним топлим оброцима, љепљивим фурниром, некаквом целулозом, ободима, циментарама, за челичним ужадима.
Кинези ће нам „даровати“ новац да реконструишемо и упристојимо Мост на Тари којему ће убрзо стоти рођендан. За тридесет година владавине нису хтјели да уложе цент у то ремек дјело наше архитектуре. До прије годину или двије Његош је киснуо у ловћенском маузолеју, а фотографисали су га из Монтерових авиона и обећавали му вјечност као и Црној Гори.
А како изгледа из авиона наше авио-компаније Жабљак? Не онај запустјели, дурмиторски, него овај престони, овај надомак Аеродрома, овај из којега се родила Црна Гора Црнојевића, онај господарски, српски, црногорски и вјечни?
Шта је желио пилот који је нашим, а туђим авионом – узетим на лизинг, описао круг срца изнад Црне Горе? Не воли се ова земља таквим цртањем, туђим крилима, а нашим дуговима. Ко је воли нека је обиђе пјешке, од Превлаке све до Пирлитора. Биће му јасно зашто је Војвода Момчило имао крилатог Јабучила. И данас би му ваљао. А и нама, да надлетимо изнад по’араних шума сјевера и изнад приватизованог Морског добра на југу?
У нашој локалној митологији само је један коњ био крилат. Придружили су му се и многи крилати снобови.
Сумњам да су ови други у међувремену путовали возом до Београда? До Бара? Бијелог Поља? Сумњам да су скорије испраћали своју дјецу с подгорићких перона на срећни пут.
Да јесу морали би осјетити стид прије него разлију срцасте сузе над судбином авио-компаније која је заједно са својом Црном Гором на крају само приземљена из нужде.
Sky forever, али прво да нам порасту крила и да нам се Јабучило чудом не чуди.
Ин4С