Када је завршен, октобра 1967. године, споменик „МАЈКА ОТАЏБИНА ЗОВЕ“, на брду Мамаев Курган, код Волгограда, био је највећи на свету. Данас су га престигле неке азијске џиновске фигуре Буде…
Али то и није толико битно…Повод због којег је тај споменик подигнут тешко да ће икада бити превазиђен, јер је то један од највећих војног подвига неког народа у историји човечанства. Победа Црвене Армије у Стаљинградској бици (поводом које је подигнут овај споменик) је сломила кичму нацизму и остала симбол отпора злу. Без обзира на цену. А цена је у Стаљинградској бици била страшна. Погинуло је укупно скоро три милиона војника, скоро два милиона совјетских и око милион немачких војника… Мада, на немачкој страни је била практично сва „цивилизована Европа”… Сем Срба…У подножју споменика, на брду Мамаев Курган, где су вођене најкрвавије борбе ове битке, (и целог Другог светског рата) сахрањено је више од 34.000 бораца.Кажу да је, после битке, на обронцима брда пронађено (по квадратном метру!) више стотина чаура и разних металних опиљака и делова, умрљано крвљу! На неким комадима земље чак и више од хиљаду по квадрату! Земљу су преорали… Била је црна… Ништа више ту није могло да никне…
Данас многи и не знају где се Стаљинградска битка водила… Због идеолошких и политичких разлога и несхватљиво искључивог и бескомпромисног рушења култа Стаљина (што се задржало, ево, до данас) град Стаљинград је 1961.године преименован у „Волгоград“. „Стаљинград“ је остао нешто као симбол, као појам, као легенда, невезана са безличним географским називом „Волгоград“…А сам споменик „МАТЬ РОДИНА ЗОВЕТ“? Подаци о величини споменика тешко да могу ишта да дочарају неком ко није уживо видео ово чудо. Укупна висина споменика је 85 метара, (као зграда од тридесетак спратова). Сам мач је дужине 30 (!) метара и тежине 14 тона. Једино је он израђен од нерђајућег челика.Фигура жене је израђена од бетона. Потрошено је око 9000 тона бетона и челика… Оно што такође фасцинира (нарочито оне који се баве грађевинарством) је да је плоча на којој фигура жене стоји дебљине свега два метра, са темељим од шеснаест метара. „Скулптура стоји као фигура на шаховскиј табли“ – кажу неки…А субјективни осећај (што би рекла Мацура)? Када ми аматери, који баш не владамо професионално списатељским занатом доживимо нешто изненађујуће, неординарно, користимо јефтине суперлативе, плеоназме, не би ли скренули пажњу читаоца… Како да то избегнем а да пренесем оно што сам доживео и осетио када сам се нашао у подножју ово споменика?Јер, физичка величина, а и уметничка, сугестивна снага тог споменика је толика да једноставно речено – занемите! Не можете да поверујете да рука, нога, тај мач, то тело жене, могу да буду ТОЛИКО велики! Као да сањате… Као кад вам се понекад „замути“ у глави па изгубите осећај за величину предмета око себе… Физички, као да нисте човек, као да та фигура није направљена да представља представника нашег, људског рода… Па и није… Вероватно је то и била идеја уметника… Да и том позом и (нарочито) димензијама, подсвесно осетите да та фигура не представља ЖЕНУ, већ да персонификује нешто много, много више, заједницу свих, погинулих, живих и будућих – РОДИНУ – ОТАЏБИНУ…А откуд ми Срби у овоме, што сам напоменуо у наслову овог текста? Па аутор овог, можда најзначајнијег (физички сигурно највећег) совјетског споменика је Србин. Јевгениј Вучетич, или Вучетић… Руси ће рећи да је он совјетски уметник. Јесте, наравно. Али, у Совјетској енциклопедији пише јасно да му је отац Србин из Црне Горе… Мајка му је била француског порекла. Ето, нека се и то зна.Тешко би овако велика ствар прошла без нас…
Извор: Владан Јевтић/facebook