СРБИЈА ЈЕ УВЕК ПОМАГАЛА И УВЕК ЋЕ ПОМАГАТИ

Натпис на Женевској табли: -БУДИ ХУМАН КАО ШТО ЈЕ БИЛА ХУМАНА СРБИЈА 1885.

Срби су у својој бити постојања уткали хуманост као главну особину. Последњих деценија медијска хајка, која се води против Србије због свих дешавања у региону, је бацила сенку на хумана дела које Србија кроз историју показује. Сенке су привремене, бивају склоњене чим се промени угао посматрања ствари. Као и у свему, тако и у овом случају свако креће од себе када прича о некоме. Тако да сви они који бацају сенку на сва хумана дела, вероватно немају чиме да се похвале, па тако желе да сакрију све оно добро што други раде. Не треба стално пљувати, често дува ветар у правцу пљувача, а то онда није добро.  Не желим да пишем о помоћи коју Србија сада пружа земљама у региону, па и Црној Гори, већ желим подсетити читаоце на један догађај о којем се мало зна, а и недовољно пише.

Јуче је до мене стигао видео клип са овом причом, да се не правим пуно паметна ево признајем да сам први пут видела тај клип, а није срамота да признам и чула ову причу. А ако сам је ја први пут чула, верујем да има још по неко ко је до сада није чуо или прочитао. Није на одмет подсетити читаоце о причи коју је једном приликом примаријус др Будимир Павловић, дугогодишњи кустос Музеја медицине Српског лекарског друштва испричао још 2012. године за Политику. Не ради се о историјској чињеници и као таквој  не можемо са сигурношћу да наведемо извор ове приче, али је он био тај који је ову причу поделио још, сад већ давне 2012. године са јавношћу.  Неки су писали о овоме, али никада није много поновити и сетити се лепих и добрих дела.

Да ли сте знали да је у холу зграде међународног Црвеног крста у Женеви, до скоро, стајала табла са натписом „Буди хуман као што је била хумана Србија 1885“. Табла са овим натписом,  која је постављена у част народа, војника, Владе Србије, за једно дело које се десило током рата који је Краљевина Србије водила против Бугарске, у знак сећања на чин који више никад нико, до данас, није поновио. Кажем народ, војска, а они су огледало једне нације. Међународна организација Црвеног крста је народу Србије, Србима доделила ово признање. Да ли то можемо негирати? Да ли тај чин можемо категорисати као небитан? Тај народ су били наши преци, наши прадедови , наша крв. Па, не можемо ни ми,  њихови потомци, бити много другачији.

Прича иде овако: Бугарска је тих година имала идеју да се шири на Балкану, што се директно сукобило са одлуком Берлинског конгреса и значило је директну опасност, а и отворену провокацију  за тадашњу Краљевину Србију.

Краљ Милан је прво преговарао, као што сви краљеви раде, спроводио своје дипломатске активности, али то беше узалудан посао па је, шта би друго већ једино што му је преостали у тој ситуацији, објавио је Бугарима рат (колико је то било паметно или не, о томе нећемо, али када народу прети опасност, прави вођа брани свој народ на све начине, а народ га помно следи).

Србија је тада била развијенија од других, имала је уређене болнице и већ основан Црвени крст (зашто ли је имала Црвени крст, када се хуманост Србије увек доводи у питање), док Бугарска није имала ништа чак ни санитете, тако да бугарске рањенике није имао ко да однесе са бојишта нити да им пружи медицинску негу.

Међународни Црвени крст је прикупио помоћ која је била потребна тој држави, али је требала  да се допреми. Али, иронија је та што је једини пут до Бугарске тада био преко Србије са којом је била у рату. Шта сад? Како и куда сада? –вероватно су се питали. Као оно, Србија показује своју величину потезом који нико више никада до дана данашњег није поновио.

СРБИЈА ПРЕКИДА РАТ НА ЈЕДАН ДАН! Отвора  линије фронта , пропушта медицински транспорт преко своје територије, чак је и додала лекове, ћебад и кревете из својих залиха, још је и предала бугарским војницима све што је неопходно за отварање једне болнице. Србија је то урадила! Знате шта? Они су прихватили ту помоћ! Ситуација у најмању руку чудна – две државе које се налазе у стихији рата, једна даје другој помоћ, док ова, којој је рат објављен, ту помоћ прихвата! Чудна ли чуда за ове данашње дане.

Сличан догађај се није десио ни пре ни после овога нигде у свету, вероватно и неће. А неки…неки одбијају помоћ, поносни су превише. Помоћ се не одбија никада, нити ускаћује уколико смо у могућности да помогнемо некоме. Али ето опет, неки двоструки аршини и табле од пре неколико година више нема, званично не постоји разлог њеног уклањања, а незванично можда хуманост више није на цени.

Пише: Марија Вешовић