Дакле: током читавог процеса, али и током читавог периода од 2006. наовамо, било да протестују, било да други протестују, насиље трпе само они који су имали да изразе неслагање са потезима и ставовима „суверенистичке позиције“
Шта екстремистички скупови самопроглашеног „црногорског“ патриотизма откривају (или зашто је ипак корисно да чујемо и „комите“?)
1.) Корисно је јер нам показује ниво екстремизације црногорског друштва као посљедице вишегодишње пропаганде против Срба. Иако ни комите нису бројни, њихови ставови, пароле, а највише начин размишљања показују позиције које су распрострањене. Оно што комите на путевима поручују о „одбрани државе“ и „барјачењу туђим застава“ – то многи пијући дојч мисле и говоре, али немају још увијек рачуна или воље да говоре.
2.) Показују нам структуру екстрема: у „одбрану Државе“ су подигнути најсиромашнији слојеви црногорског друштва: Роми, људи из нижих друштвених слојева које је лакше организовати и екстремизовати. Вјештачко поређење са литијама које се често намеће не говори у корист „просвједа“ јер су у литијама били људи најширег могућег друштвеног спектра, осим финансијске елите, коју српски и просрпски слојеви у Црној Гори немају.
3.) Показју да не постоји чак ни обожавање „Државе“ јер би оно импликовало, рецимо, поштовање и према најзначајнијем симболу црногорске државности – војсци Црне Горе. Пребијање војника је демонстрирало да „Држава“ која се брани није Црна Гора већ експлозивна комбинација имагинативне етнички чисте Црне Горе и нарко-картела под контролом досадашњег режима.
4.) Најзанимљивије је и врло важно непрекидно опомињање „комита“ да се „годину и по дана барјачило туђим заставама“ – како би се опет изградио имиџ, драг, осим „комита“ и одређеним политичким факторима, да су „комитски“ протести заправо само „друга страна медаље“, „друго лице српског екстрема“ поистовјећеног са литијама. Међутим, у литијама углавном није било застава, ма које врсте, а и када их јесте било, биле су то заставе Краљевине Црне Горе, заштићене као и државни симболи тренутним законодавством Црне Горе. Ипак, и те заставе и та петровићевска Црна Гора по себи представљају за комите „туђу државу“. Дакле, идентитетске политике које рачунају са тиме да „петровићевска Црна Гора“ може да представља минимум око кога се на плану симбола, идентитета и друштвеног консензуса може градити црногорско друштво треба да отворе очи и јасно виде да је за „комите“ – али и грађане који дијеле њихове ставове – „петровићка Црна Гора“ таман толико туђа колико и „окупаторска Србија“.
5.) Као што је познато, у литијама никада нико није поврјеђен од стране учесника литија. Штавише, литије су започете врло брзо након насиља над Владиком Методијем, бруталног обрачуна полиције на Зети са учесницима протеста, након хапшења посланика тадашњег сазива црногорског парламента. Дакле: током читавог процеса, али и током читавог периода од 2006. наовамо, било да протестују, било да други протестују, насиље трпе само они који су имали да изразе неслагање са потезима и ставовима „суверенистичке позиције“.
6.) Лијек за овај проблем неће бити нови круг репресије већ заустављање насиља, од стране државе или псеудо-државе и укључивање свих политичких и идентитетских наратива у живот Црне Горе.