Пише: Катарина Вукићевић дипл.психолог
Свједоци смо, нажалост, бројних догађаја који свакодневно бомбардују људе широм свијета. Ратови се и даље воде у превише земаља, миграната је превише. Људи напуштају или остају без својих домова, губе чланове својих породица, остају гладни и беспомоћни..
Посттрауматски стресни поремећај карактерише се појавом психичких симптома непосредно послије излагања трауми.
Трауматски догађаји који доводе до ових искустава су: рат, избјеглиштво, терористички актови, киднаповање, саобраћане несреће, неизлечива болест, природне катастрофе (поплаве, земљотреси), насиље у породици, силовање…
Било која особа може да оболи од ПТСП-а, у било којем периоду живота.
Особа не мора преживјети опасан догађај да би обољела од ПТСП-а. Неки људи оболе од овог поремећаја након што им се пријатељи или члан породице суочи са опасношћу или буде повријеђен. Такође, изненадна, неочекивана смрт драге особе може узроковати ПТСП.
Симптоми ПТСП-а:
- поновно преживљавање трауме (кроз снове или наметљиве мисли)
- избјегавање стимулуса који подсјећају на трауму
- повишена надражљивост (анксиозност, расејаност, лоша концентрација, трзање, моторни немир)
Након излагања трауми особа доживљава интензиван страх и беспомоћност, осјећа се емоционално отупјело (као да “нема емоције”), осјећа се ошамућено (отцепљено од тренутних догађања у околини) и јављају се феномени деперсонализације (“ја сам се промијенио”) и дереализације (“околина се промијенила”).
Основна карактеристика ПТСП-а је стално поновно проживљавање трауме. Догађај се проживљава у облику наглих, живих сјећања праћених болним осјећајима и потпуно обузима пажњу особе. Сјећање може бити толико јако да особа мисли како управо поново проживљава трауму или је види како се догађа пред њеним очима.
Код особа које су оболе од ПТСП-а јављају се и симптоми који се називају – симптоми избјегавања. Особа стално избјегава чињенице везане за трауму – настоји да избјегне мисли, осјећања или разговоре, мјеста и особе које подсјећају на трауму, има примјетно смањен интерес и смањено учествовање у важним активностима, има осјећај одвојености или отуђења од других особа.
Симптоми појачане побуђености су: сметње сна, несаница, прекомјерна напетост и преосетљивост, сметње концентрације, реакције претјераног страха. Особе с ПТСП-ом могу често постати нагло раздражљиве и експлозивне с неконтролисаним и пренаглашеним испадима љутње.
Често се могу јавити напади панике код свих наведених група симптома. Симптоми ПТСП-а праћени су са свеукупним падом психофизичке кондиције, може се појавити већа заокупљеност обољелог физичким тегобама и посљедицама на плану социјално-радног функционисања. Смањен је квалитет живота јер се смањује расположиви капацитет особе; психолошки, тјелесни, друштвени и материјални.
Да ли се код свих који су доживјели неку трауму развије ПТСП?
Важно је запамтити да неће свака особа која преживи трауматичан догађај обољети од ПТСП-а.
Многи фактори играју улогу у томе да ли ће особа обољети од ПТСП-а. Неки од њих су фактори ризика који особу могу учинити подложнијом ПТСП-у. Други фактори, под називом фактори отпорности, могу помоћи смањивању ризика од оболијевања.
Фактори отпорности који могу умањити ризик од ПТСП-а укључују:
- Осигуравање подршке од стране породице и пријатеља
- Проналажење групе за подршку након преживљавања трауматичног догађаја
- Осјећај поноса на властите поступке у тренуцима суочавања са опасношћу
- Посједовање стратегије за излажење на крај са трауматичним догађајима или начина за суочавање са тешким догађајима и извлачења поуке из њих
- Способност ефективног дјеловања и реаговања без обзира на страх
Превенција
Добијање помоћи на вријеме може помоћи у спријечавању реакција за добијање ПТСП. Ово значи обраћање породици и пријатељима који ће слушати и пружити подршку; тражење помоћи код стручног лица за кратку терапију..
Постоје и неки љекови који лијече депресију, успоравају рад срца и повећавају рад неких хемикалија у тијелу за које се сматра да су ефикасне у превенцији ПТСП ако се дају у данима непосредно након трауматичног искуства.
Лијечење
Циљ лијечења је успостављање раније психичке равнотеже. Оно се најчешће спроводи као индивидуална психотерапија, групна психотерапија која се може радити у више форми, породична и брачна терапија, фармакотерапија – користе се различите врсте антидепресива, анксиолитика и других психофармака и социотерапија (метода лијечења која се спроводи у групи с нагласком на вјежбање интерперсоналних вјештина и развијања бољих механизама прилагођавања за живот у свакодневици).
Комбинацијом наведених начина лечења постижу се најбољи резултати. Лијечење се може спроводити у болници, дневној болници и ван болнице, али препоручује се избегавање болничког лијечења кад год је то могуће. Текс је написан на основу прегледа релевантне литературе различитих аутора