Статус на фејсбуку

Вријеме читања 3 минута

Пише:Марија Вешовић

Ко ми је крив када у „најбољим“ годинама постах новинар, па ми се јавила и  потреба да све јавно прокоментаришем. Написах данас статус на фејсбуку и покренух лавину коментара (када бих испод ових текстова имала толико коментара, била бих најчитанији новинар у региону J ). Статус је гласио: „Ризикујем да будем критикована, али јбг: Зашто САМО хвалоспеви здравственим радницима, повећање плате итд? Ок, свака част на свему, али они раде само свој посао који су изабрали! Шта је са осталима: просветом, продавцима, комуналним радницима, свима који раде? А тек, шта је са онима који не раде, од чега ће преживети ових дана, недеља?“  Ниједног тренутка нисам имала намеру да умањим њихов значај, ниједног тренутка нисам рекла да не треба њима аплаудирати, али опет кажем не САМО њима. Посао здравственог радника је хуман, најхуманији сам по себи, тежак можда и најтежи (психички) посао, а о одговорности  да не причамо. Сви наши животи су у њиховим рукама, али су и без овог вируса онда сваког дана залуживали аплауз. Не желим и нећу да правдам себе, нити то овим радим, већ само истичем да је сваки посао тежак, захтеван, одговоран. Нажалост и недостижан! Луксуз је имати посао ових година, а тек примати плату?! Продавачице/ци, комунални радници, банкари, поштански радници…сви су изложени данас ризику, а до „јуче“ нису били. Нису изабрали посао који је ризичан по здравље, постао је то преко ноћи, то њима није природно стање деловања, али раде. Здравственим радницима јесте, они су се школовали за то. Кажу у изолацији су, не виђају своје породице. Вероватно јесу, али тиме и штите своје породице, а ови остали иду кући својим породицама и ко зна шта им уз загрљај још доносе. Колико је нас који не виђамо своју ближу породицу, колико нас је раздвојено од највољенијих?

Сви ми заслужујемо аплауз, свако од нас! Сви се ми боримо, овако неуки, са овом тмурном свакодневницом која нас је задесила! Свако време носи своје бреме, у свакој несрећи неко нас чува и брани, некада је то војска, некада полиција, некада сви људи добре воље( не заборавимо поплаве), а сада су то здравствени радници. Хвала им, хвала свима онима који чине наш дан лакшим и ономе који нам пече хлеб, и ономе који нам га је продао, и ономе ко је понео смеће за нама. Хвала свим мајкама, које имају стрпљења за двадесетчетворочасовни посао који целог живота раде, свака је ових дана постала још и учитељица, професорица.  Хвала свим мужевима који воле своје породице, сви су сада стално кући и могу ту љубав да покажу! Сви се ми налазимо у неком неприродном стању, делом или баш скроз, а сналазимо се, пливамо иако су некад таласи тако високи!  

Хвала Богу драгом, што смо сви још увек живи, нека нас сачува још мало!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pin It on Pinterest