Пише: Марија Вешовић
Страх је природна појава код људи, сви то знамо. Сви се ми плашимо нечега, неко паукова, неко змија, неко људи, а сви Бога. Сви ми, који верујемо у његово постојање.
Такође, све чешће се покушава оправдати потреба за „контролом“ као природном појавом. Не бих се сложила са тим да је контрола, било чега или било кога, природна појава. Мислим да је стечена навика којом желимо доказати своју моћ. Не успева то свакоме, доста фактора је потребно да би се успоставила контрола, али један је кључни: онај ко жели контролисати, мора уживати у осећају који код њега производи страх оних које контролише. Намиришу, такви, страх. Као крволочне животиње које нагрну на жртву. Привлачи их и не могу се одупрети. Када једном покажемо да смо уплашени, тада почиње контрола над нама. Не можемо побећи, не можемо се сакрити. Осете они уплашене, хране се њиховим страхом, који стално распирују, да буде већи, јачи, да смо у њиховој милости.
Навикнути смо на контролу од малих ногу, тако да нам то не представља ништа необично. Не бунимо се против тога, јер не уочавамо проблем. А проблем дефинитивно постоји. Ко су они који нас контролишу? Одакле некоме право да контролише другу особу и ко му је дао то право? Они који контролишу људски ум желе и Људску Душу. Људски ум је неистражена територија и дан данас за нас „обичне смртнике“. Контрола људи и наших умова постала је једна од главних тема и најважније оружје људи који желе да постану планетарни владари. „И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, те им даде жиг на десној руци њиховој или челима њиховим“ пише у Откровењу Светог Јована, „Да нико не може ни купити ни продати осим ко има жиг, или име звери, или број имена њезина“. Док смо читали роман Џорџа Орвела „1984“ све нам је деловало као немогуће, а сада је наша садашњост. Пандемија која је се шири светом је РФИД технологија (Радио Фреквентна Идентификација), тиме је омогућено да се прати све што можете замислити, од обичних пошиљки, компјутера па до људи. И даље не верујемо, зар не? Али добро…нисмо веровали у много тога. Изненађења су својствена за нас. Стално се нешто изненађујемо. Али добро…контрола, шта је то ако не садизам појединих?! Зар не уживају у осећају моћи над контролисаном особом? Стручна анализе садизма, такво стање објашњава кроз ментални склоп таквих људи. „Део мозга који је задужен за емоције најбрже реагује на страх, што се рефлектује на ум садисте као ужитак. С обзиром на то да садисте немају емоције или веома слабо реагују на њих, они мучењем других надокнађују оно што немају. Односно у вашем страху, плачу, љутњи и депресији добијају слику онога што сами не могу доживјети“. У свим односима, било да су то емотивни, пријатељски, пословни, можемо срести садисте, оне који уживају у нашем страху. Проблем је што их, често, не препознајемо јер правдамо њихово понашање разним аргументима, који само нама самима имају смисла. Емотивни партнер нас „мучи“ зато што нас воли, пријатељ јер ми жели добро, надређени зато што му је то посао, разних оправдања има ту, а у ствари нема ниједног јединог, не постоји оправдање за изазивање страха, нема оправдања за потребом да неко буде моћнији у односу на другог. Наравно, има и оних који у том осећају потчињености уживају, али то је друга тема. Рећи ће неко: Нису то садомазохисти, већ социопате! Ок, можда и нису, али ће у тренутку када им то дозволимо бити!
„Страх животу каља образ често;
слабостима смо земљи привезани,
ништава је, него тврда веза.
Али тице те су најслабије
лови свјетлост лисичијех очих,
него орла кријући гледају“. Петар II Петровић Његош