Косово је најскупља српска ријеч, и зато је признање Косова 9. октобра 2008. од стране званичне Подгорице највећа црногорска срамота
Црна Гора без Космета нема смисла. Наша стварност, наше постојање, наша традиција, сва наша увјерења, ставови, предубјеђења, све наше мисли, колективно несвјесно и цјеложивотна искуства, све што се дешавало и што ће се десити, било да нас занимају друштвено-политичке околности или смо према њима индиферентни, без Космета, видовданске етике, лазаријаде и милошијаде напросто — немају смисла.
И ако се у свијету вријеме мјерило од Христа, у Црној Гори се, не календарски него у етичко-симболичком смислу темпоралности, мјерило од 28. јуна 1389. и зато у говору владике Саве у „Лажном цару Шћепану Малом” и имамо оно: „(…) сва јунаштва наша од Косова, с којима се горе ове диче за слободу и за име српско”.
Дакле Косово је мјера свему, чак и времену, зато и у догматском смислу, у тадашњој Црној Гори, долази до измјештања религијских начела и система вриједности, па се и вјера претвара у „Вјеру Обилића”, и зато се онај Војвода Батрић куне Турцима „вјером Обилића” да ће вјере „у крв запливати” ако се они не врате у прадједовску вјеру.
Синтагма „вјера Обилића” је, по ријечима Милосава Бабовића, условно вјерска одредница и још мање религиозно осјећање. Она не прихвата праштање изражено у симболичном Христовом окретању другог образа, и то је једини „мотив косовског мита” који није нашао израза у Горском вијенцу: „Насупрот јеванђелској етици, вјера Обилића не само да исповеда одбрану од зла, већ и освету, која се у спеву рангира у три ступња: личну, племенску, народну” (Бабовић, 1990: 108). Та је вјера насљедна, и носилац те вјере је и краљ Никола који је Косово осветио и сви Црногорци који су, што би реко покојни отац Момчило, знали да су Срби.
Косово је најскупља српска ријеч, и зато је признање Косова 9. октобра 2008. од стране званичне Подгорице највећа црногорска срамота. Тим чином Црна Гора је укинула и саму себе, и постала земља негације и порицања, постала је Crna Gora или, ако желите, Montenegro. Овај нагли раскид са традицијом, вјековима и прецима, оставио је празнину, а на празнини је немогуће темељити идентитет.
Е па, да би се надомјестила под ногама измакнута столица, онда се посеже за алтернативама, било каквим и од било кога, и зато данас имамо црвено-зелену лакрдију, говор мржње, кроатофилију и срофобију, више није видовданско предавање мјера свих ствари него то колико нисмо Срби. И ништа сем тога. Е па да бисмо се вратили себи, морамо се вратити Космету и етици предака.
Због тога, а то нам је ситница, било би корисно да се свако од нас макар једанпут дневно сјети Космета као што се треба сјетити Јерусалима, није тешко упалити свијећу, помолити се, послати поруку подршке уколико немамо новца за дјецу Ораховца или народне кухиње на КиМ.
И зато нам је важно, а није тешко, да макар једном, сваког дана, на било ком мјесту и у било које вријеме, па макар и себи у браду, поновимо: народ Црне Горе, признао те није, Косово је срце Србије!
Да се не би заборавило.
(Преузето са Фејсбук странице „Ми знамо ко смо“)