Све се може кад се хоће

Вријеме читања 4 минута

Све се може кад се хоће!

Пише: Дијана Ћоровић

Замислите да нам је неко рекао прије  годину дана да ћемо бити у изолацији. Да ли сте  могли замислити да ће вам овако  вријеме пролазити? Већина грађанства живи у страху да не прекрши неку мјеру закона, јер полиција вреба и прати да све буде како је новим законом установљено. А опет, народ живи. Одриче се великог дијела живота тако што је условљен да живи под мјерама. Све то  свакако има последице, а оне ће испливати на видјело врло брзо.  Рекло би се да заиста нема шале када  се доносе мјере о забрани кретања и понашања, као и то да се ригорозно  спроводе, милом или силом. Да ли то сила закон мијења или је то ипак само воља једног режима који закон може да спроведе у дјело, само ако хоће!

Сходно томе, зашто не би могли да се запитамо зашто владајући режим није упоран на овакав начин да спроведе у дјело још неке законе? Оне племените на примјер. Зашто не би увели мјере о забрани бацања хране на примјер? Па да се казни свако ко баци храну ако у земљи има гладних…а има их! О очувању средине  се скоро па  не говори у позитивном погледу, више слушамо лоше критике о прљавим коритима ријека, о забрањеној сјечи шума и слично. Зашто не би у тај закон, изузетно повољан за измјене и допуне, предложили да свако домаћинство засади макар по два дрвета сваке године?  Ако су нам  надлежне институције толико марљиве да буквално иду од врата до врата и провјеравају да ли је свако ушао у кућу у току полицијског часа, зашто не би могли да провјере да ли су грађани уредни по питању одговорности за своју земљу? Могли би. Али то не раде за ове сврхе.

Јако често се почиње излагање са констатацијом “Црна Гора је мала земља“. Па зар није срамота да тако мала земља има становништво које се све мање бави са њом?! Срамота је. А та срамота је дјело ниске свијести о томе колико смо успавали мисао о томе гдје живимо. Најбољи показатељ те пропасти су градови из којих  људи одлазе да се никад не врате. Није никаква филозофија привољети некога на нешто ако му се да стимулација. Тако, ако се осврнемо уназад можемо закључити да смо пуно могли, али нијесмо!  Да смо имали чврсту вољу господара да влада грађанским квалитетима  у позитивном смјеру, као што влада овим мјерама сада, замислите колико смо се могли обогатити!  Почев од ливада, шума, ријека, излетишта, села која вапе за пољопривредницима, могли смо имати љепоте и приходе од којих би становници живјели и независно радили за себе, за своју земљу. Имали би пуно већи број брендираних сирева са сјевера, наш  мед из чистих ливадских крајева умјесто увозних, наше дрвене гарнитуре умјесто оних које се наручују, креме и сапуни који се раде по стари добрим рецептима од нашег биља…А тек у градовима, шта се све могло. Развој централних здравствених, образовних, културних, привредних и других сектора  зависио би од капацитета који би наши грађани оспособљавали, а не од задужења и кредита. Па би онда порастао број умјетника, истакнутих талената, писаца…као и број  установа који би сваку привредну грану његовали и развијали. Зашто немамо стриктне и ригорозне мјере усмјерене у такве стратегије дјеловања? Вриједни наши људи чије способности су препознали странци свуда у свијету као врхунски, у  сопственој земљи чекају на ЗЗЗ годинама. Тако мала земља има велика задужења, а народ не ради. Године уназад донијеле су профит само приватном сектору који је у главном развијен по вољи појединца.

Годинама тако, требало је мало да се добије пуно али није. Нити се подстиче народ тако мале земље да усваја снагу рада у својој земљи од сопственог знања. Да то знање или вјештине, које посједује наше грађанство, макар добије прилику да се  оствари…Колико грађана није добило прилику  за рад говори податак о броју незапослених лица. Срамно је поменути 1.мај у овој земљи. Ко га слави? Које мјере су спроведене по питању запослења, како од оног ситног тако сађења дрвета па до оног сложеног стручног  усавршавања.

Многи људи су итекако подигли свијест о томе шта значе мјере законом прописане. Многи људи би поштовали мјере другачијих одредница да се закон усагласи по питању истих. Зашто оне нијесу закону интересантне када се ради конкретно о грађанима који живе у овој земљи? Није немогуће уврстити навике о раду и дисциплини истој маси која је затворена сада јер поштује мјере, милом или силом. Па исто тако, милом или силом, се могу издејствовати и многе друге, од којих би народ имао користи, као и ова земља. Колико је  садашњи режим заинтересован за то видимо. Немила  ситуација која нас је задесила показала је само да смо задужени до те мјере да немамо основне залихе и да је тако “способан“режим  за  све тражио помоћ од бијелог свијета. Гле чуда, кад ми овакви, сад зависимо од  такве власти. А  у власти појединци примају на хиљаде евра мјесечно док са друге стране није мали број грађана чекају пакете милостиње. Те умјесто племените изреке “Све се може кад се хоће“, добисмо нову режимску конотацију  “Како се коме може, тако се некако хоће!      

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pin It on Pinterest