Након тридесет година чекања овај намучени свијет је дочекао.
Побиједио је и један обичан човјек из мог краја, тежак и инаџија. Сљедећи дан,ипак, није умио да прослави, није се чак ни напио. Морао је да тресе и купи шљиве – стара барча пожегача из Титовог времена која је неким чудом преживјела смртоносну шарку. Срели смо се на сеоском сокаку. Каже ми; дочекасмо и ово! Смијем се и кажем; дочекасмо!
Крсти се крвавим рукама начетим мноштвом пакосног шљивовог трња и чапорја.
– Мени ће све бити исто, само ми је жао што посустаје снага и што ми оде живот ниушта!
– Немој тако, главу горе! Није важно колико је живота остало него колико ће бити лијепих дана.
– Е, то сам ти ја рекао прије двадесет година, и мило ми је да си запамтио. Мој Горане, душа ми је пуна ко пуна кућа али ми је запело на врх грла па не могу да издушим. Нијесам ти јутрос звао ни једног комшију да се мало јацкам и пецкам; не могу, не да ми понос да задиркујем. Дјеца су ми се поскитала. Онај најстарији је славио цијелу ноћ у Берлину, а ја лежим и ћутим…само молим Бога да шта не замуте, да не поломе овај народ, само да буде мирно и да се не врате.
– Биће то добро брате мој добри. Паметно ћемо!
– Дајте им све, све… Дајте им и што не траже. Човјек има само оно што да! Знам ја шта је политика и како мора. Дајте им све…Само да на каквој несрећи овај опет не узјаше, да не баци какву шпицу међу вас…Дајте им све, све, само душу не дај нипошто – ни твоју, ни моју. Душа је светиња!
Разишли смо се, ја према Цркви, а он међу шљиве, обојица да се помолимо Богу.
Све смо се договорили!
Причам мојима да сам га срео и да смо се испричали. Веле, да сам нешто преумио, да то није могао бити он, да је у болници, да му је то брат од стрица.
– Он једва дише, ископнио је, дуже од мјесец не устаје, понијела га је болест, преполовила.
Нисам се опирао.
А био је он, сигуран сам. Копнио или не копнио, био је!
Нигдје као по пустим селима, по сокацима и излоканим путевима не може бити чудних и немогућих сусрета. Тумарају људи, сјенке, сени, јауци, урлици, давна весеља, смрти, нека дјеца сто су давно порасла, мајке што су умрле од ишчекивања ненадне среће и неки људи руку крвавих од шљивовог трња. Био је ти он и све смо се договорили.
Човјек је као Бог.
Запне му нешто у врх грла и не може да се радује, срамота га од властите среће као и од туђег стида. Само, човјек не умије, а Бог умије све али неће, нити се смије, нити плаче.
Договорили смо се.
Не дамо душу нипошто.
Не дамо Светиње!
Идем сјутра да му запалим свијећу у оном шљивику из Титовог времена. За њега, за село, за мајке и сјенке.
Ко није нашао Бога међу шљивовим трњем нека га не тражи ни у Јерусалиму.
Горан Даниловић