Пре четири и по милијарде година, две древне планете судариле су се и спојиле у једну, поставши Земља.
Током колосалног сусрета те две планете – прото-Земље и Теје – одвојила се мала стеновита маса и постала наш месец.
Он, наш најближи комшија у бескрају свемира, неодвојиво је повезан са самим нашим постојањем, преко лунарних ритмова утиснутих у циклусе живота на Земљи.
Ефекти Месечевих дејстава на Земљу и даље нису схваћени до краја.
Изазов је распетљати шта је мит, а када наш лунарни комшија стварно има утицаја на нас.
Најочигледнији ефекат Месеца на Земљу може да се види у плимама океана.
Како се Земља окреће сваки дан, Месечева гравитације привлачи себи воду на Земљиној најближој страни, стварајући испупчења.
Море се испупчи и на супротној страни због центрифугалне силе коју изазива Земљина ротација.
Земља се окреће испод тих водених испупчења, што сваког дана доводи до две високе плиме и две ниске осеке.
Сваких 18,6 година, Месечева орбита „колеба“ се између максимума и минимума од плус и минус пет степени у односу на Земљин екватор.
Овај циклус, први пут забележен 1728. године, зове се циклус Месечевих чворова.
Кад се лунарни план одмакне од екваторског плана, плиме на Земљи се смање.
Кад је Месечева орбита приближнија Земљином екватору, плиме су наглашене.
Предвиђа се да ће „колебање“ Месечеве орбите, заједно са растом нивоа мора због климатских промена, 2030-их довести до повећања опасности од плављења обала.
Циклус Месечевих чворова могао би људима да створи многе проблеме, али за дивље животиње у обалским екосистемима могао би да представља егзистенцијалну опасност.
Месец би могао да одигра велику улогу у једном од највећих система за генерисање временских услова на свету – Ел Нињо-Јужна осцилација
Свет без плима имао би веома другачије временске системе.
Плиме су један од фактора који утичу на кретање морских струја, које покрећу топлу или хладну воду по Земљи.
Топле морске струје доносе топлије влажније време, док хладне морске струје доносе хладније сувље време.
Један од најважнијих феномена за производњу временских услова на Земљи могао би такође да осети последице циклуса Месечевих чворова.
Обично снажни ветрови око екватора одувају топлу површинску воду на запад од Јужне Америке ка Индонезији и на њено место се дигне хладнија дубока вода.
Током Ел Ниња, ови пасати ослабе или се чак преокрену, утичући на временске услове широм света.
Топла површинска вода нагомила се близу западне обале Јужне Америке, а хладна вода остане дубоко у океану.
Обично влажне области доживе сушу, док суве области буду поплављене кишом, што чак доведе до тога да пустиње процветају.
Ла Ниња, с друге стране, има супротан ефекат од Ел Ниња.
Пасати су јачи него обично и гурају више топле воде ка Азији.
Хладне воде које се накупе уз обале Америка потом гурају млазне струје на север.
Резултат су топлије зимске температуре него обично на југу и хладније од нормалног на северу.
Заједно, феномени Ел Нињо и Ла Ниња су део циклуса по имену Ел Нињо – Јужна Осцилација.
Научници са Државног универзитета у Охају сугерисали су да на промену између Ел Ниња и Ла Ниње може да утиче исподповршински океански талас ког гура лунарна плимска гравитациона сила.
Истраживачи са Универзитета у Токију известили су да ЕНСО може да се предвиди праћењем циклуса Месечевих чворова од 18,6 година.
„Свакако је познат утицај Месечевих чворова на температуре морских површина“, каже Фил Вудворт, стручњак за нивое море и емертус сарадник британског Националног океанографског центра.
Месечева гравитациона сила утиче на плимне струје, па тако и кретање и мешање горњих слојева океанске воде, каже Вудворт. „Ово посебно важи за Северни Пацифик“.
И док ће циклус Месечевих чворова довести до значајних промена наредних деценија, на краткорочнијој временској скали Месец утиче на Земљу и на неке друге мање познате начине.
Сматра се да Месец утиче и на поларне температуре, и доприноси флуктуацијама у количинама арктичког леда.
Мада овде утицај Месеца није циклус чворова од 18,6 година, већ његова познатија месечна варијација у количини светла које се одбија од њега док се пуни и смањује.
Сателитска мерења показала су да су полови 0,55 степени Целзијуса топлији током пуног Месеца.
Уз то, плимне силе разбијају ледени покривач и мењају токове океанске топлоте, мењајући количину леда у Арктичком океану.
Вода и лед океана нису једини делови планете који доживљавају плиме.
Месец има ефекат плиме и на чврсто тле и атмосферу.
Земљане плиме сличне су океанским плимама.
Земља се деформише и испупчи баш као и море, и сматра се да то изазива вулканску активност и земљотресе.
Атмосферске плиме изазивају кретања енергије из горње у доњу атмосферу, и мењају атмосферски притисак.
Промене ваздушног притиска повезане са положајем Месеца први пут су откривене 1847. године.
Гравитационе силе Месеца изазивају испупчења и осцилације у Земљиној атмосфери, слично ономе што се виђа у води.
Месечев утицај, некад суптилан а некад значајан, има формативан утицај на живот на Земљи.
Неки научници тврде да је Месец био тај који је уопште омогућио живот.
Месец умирује Земљу док се она окреће око своје осе, помажући да имамо стабилнију климу.
Без њега, Земља би се кретала много хаотичније.
Полови би се померали значајније у складу са Земљином орбитом.
Годишња доба, дани и ноћи изгледали би веома другачије.
Али плиме које су можда започеле живот на Земљи такође удаљавају наш месец од нас.
Сваке године Месец се помера даље од Земље за скоро четири центиметра због плима које он изазива на Земљи.
Земља се окреће брже од Месечевих орбита, тако да гравитациона сила плимног испупчења вуче Месец за собом брже.
Док Месец убрзава, он буде бачен мало даље и његова орбита постаје већа.
То је помало као кад стојите на вртешци на дечијем игралишту – што се брже она окреће, више се осећате као да вас удаљава од центра.
Месец је наш најближи савезник у бескрају Универзума, без ког би Земља била једног веома усамљено место.
Извор: ББЦ