Коначно, прошла је ,,опака“ корона, али, добри мој Народе, ово што се нама након ње збива не можемо ни хајком назвати. Некад се знало шта је хајка: порани група ловаца у цик зоре и до јутра, или најкасније до поднева, убију вука који им је у стадо ударио. И ту се привремено оконча крвави обрачун. Вука нема, стадо мирује.
Ми смо прије неколико дана ,,добили“ дозволу да уђемо у наше храмове и цркве, у вријеме Литургије. Тамо, имамо по својих 10 квадратних метара. Из ткз. струке, мисле да су нам они додијелили тих 10 квадрата, а заправо, наслиједили смо их од Светога Саве, Петровића и бројних часних задужбинара који су градили наше светиње. Међутим, не смијемо да будемо тужни што имамо на ,,коришћење“ тих 10 метара квадратних. И то је за сада велики помак. Нашим уласком у цркву почињу литије, јер наше породице, кумови, пријатељи, који су у својим кућама, мисле, желе и осјећају исто што и ми: Љубав према свом Роду и Православљу.
Треба да схватимо једно. Ми исписујемо нови Горски вијенац. Све је исто као у оно смутно доба, када је Његошева Црна Гора мучила битку са домаћим издајницима, само су мало улоге другачије. Умјесто владике Данила и Игумана Стефана, имамо Митрополита Амфилохија и Владику Јоаникија. Умјесто Вука Мићуновића и војводе Батрића имамо часне оце Милоша Цицмила и Гојка Перовића. Умјесто Његошевих седам Вукова, имамо беранске, никшићке, новске, цетињске, подгоричке свештенике. Умјесто кнеза Рогана, сердара Јанка, Радоње, Вукоте, Ивана, кнеза Рада, кнеза Бајка, војводе Драшка… имамо мнозину Куча, Дробњака, Васојевића, Пивљана, Пјешиваца, Жупљана, Бањана и других који ће стати уз своје владике и своје светиње. Имамо и сестара Батрићевих, злу не требало, јер их је свако вријеме имало. Имамо и наше велике празнике. У Горском Вијенцу, међу важнијим су били Тројичин дне, Бадње вече, Божић.
Прексјутра нам је Свети Василије Острошки. Доћи ће нам и Тројице, и Петровдан, и сви свети. Чувајмо мудро својих ,,10 квадрата“, за сада, док потпуно не оде корона и будимо ново, или оно исто Његошево КОЛО, громки и јасни глас народа, који ће се памтити по пјесми: ,,Не дамо светиње!“ Куд ћемо, него сви у Горски вијенац.
Милица Бакрач