Приредио: Јован Синановић
Како политика постаје све поларизованија, неки експерти сматрају да је теоријама завjере постало лакше да пусте корење
Од политичких превирања до страха од секса, технологије и жена, испоставља се да нам теорије завјере могу рећи много о томе шта се дешава у нашим друштвима – и како да их поправимо. Триста тридесет прве године пре нове ере, нешто није било у реду са Римом. У читавом граду, гомиле истакнутих људи су се разбољевале, а потом би скоро свако од њих и умирао. Ови губици били су једнако збуњујући као што су били узнемирујући. А онда, једног дана, једна робиња се обратила „curule aedilе“ – некој врсти судије за прекршаје – и наговестила да можда зна због чега. Девојка је повела тим истражитеља до разних кућа, где је тврдила да ће затећи савез жена из више класе како припремају отрове. И јесу то нашли. Оптужене су изведена на централни градски трг и од њих је затражено да докажу своју невиност. Будући да су тврдиле да њихови напици имају лековита својства, да ли би оне биле спремне да их попију? Авај, две осумњичене су пристале – и на месту пале мртве. Уследила су масовна хапшења и откривено је да је умешано још 170 жена. Инцидент је био огроман скандал. Послије свега, народ Рима изабрао је намјенског званичника да изведе ритуално протеривање зла, што је тактика која се претходно користила само као последње прибјежиште послије екстремних грађанских немира. Или је, макар, ово верзија догађаја коју је уредно записао цењени историчар Ливије, рођен неколико стотина година касније. Али он није био увејрен да су жене стварно одговорне, а нису ни савријемени експерти. Уместо тога, Ливије је указао на много рационалније објашњење: епидемију.
У оно вријеме, град се нашао у канџама непознате куге – уобичајеног узрока смрти у старом свијету. Масовна тровања, с друге стране, била су нечувена. Случај о ком је писао Ливије био је први те врсте, а читава афера је римским грађанима дјеловала крајње необично. Заправо, жене су вјероватно стварно припремале љекове – а остатак приче издашно је накићен или потпуно измишљен. Озлоглашена тровања из 331. године п.н.е. сматрају се теоријом завјере, која би требало да објасни смрти које су све вријеме имале очигледан узрок.
Усред актуелне пандемије, овај сценарио звучи необично познато. Од почетка априла, најмање 77 телефонских стубова и 40 инжењера нападнуто је у Великој Британији, након што су неки људи постали задојени погрешном идејом да се Ковид-19 некако шири моћним силама глобалне телекомуникационе индустрије. Сада се ова гласина раширила и по САД, где се страхује да би то могло да доведе до новог насиља. И опет, разум се оставља по страни, у корист опскурног објашњења које подразумијева компликовану тајну завјеру. Питање је, зашто су се ове алтернативне приче примиле?
Римљани су на робове и жене из више класе гледале са подозрењем
Од владара који су заправо ванземаљски гуштери до напада ајкула које су изазвали шпијуни и сложене преваре тешке више милијарди долара, менажерија теорија завјере у оптицају толико је бизарна да разлози зашто неке заживе – а неке друге нестану без трага – могу да делују насумично. Постоји чак и теорија завjере о томе како су теорије завјере настале (у складу са класичном формулом завјера, у њу је наводно била уплетена ЦИА). Али у њиховој необичности крију се некакви обрасци. Најновије размишљање сугерише да се теорије завјере филтеришу неком врстом природне селекције, која омогућује да се оне које испуњавају одређене услове брзо рашире друштвима – док друге остају осуђене на таворење по најмрачнијим ћошковима интернета. Шта неку завјеру чини атрактивном масама? И могу ли оне ичему да нас науче о проблемима са којима се суочавамо – и како да их ријешимо?
Уверљиви кривци
Као прво – успешне завјере увек имају правог правцатог зликовца. Кроз историју, многе нашироко прихваћене теорије завјере за трагичне инциденте или трендове уверљиво су окривљавале омиљене негативце међу становништвом. Према анализи Викторије Паган, класичне историчарке са Универзитета у Чикагу, за успјех римске завјере о тровању врло вјероватно је дијелом заслужан начин на који је она представила жене из више класе и робове, које је моћна мушка елита сматрала застрашујућим. Иако се цивилизација у великој мјери ослањала на искоришћавање обе ове групе, мушкарци су се стално бринули да ће се њихови подређени окренути против њих. На жене високог статуса генерално се гледало са подозрењем а често су представљане као претворне и опасне. Робови су, с друге стране, били познати по томе да су с времена на вријеме убијали господаре – а постојала је и вјековна параноја да су понекад служили као шпијуни, тако да никако није могло да им се вјерује. Укратко, завјера банде смртоносних жена које су издале њихове робиње била је идеална – увек ће бити много атрактивнија од истине.
Колективна анксиозност
У међувремену, у савременом свијету, није случајно што се популарне завјере дотичу тема као што су ванземаљски живот, вјерске мањине, моћне елите, ривалске земље, мистериозне технологије и уништавање животне средине. „Широм свијета, људи обично вјерују у теорије о културолошким и историјским догађајима који су се десили на неким конкретним мјестима“, каже Карен Даглас, социјална психолошкиња са Универзитета у Кенту. Свако друштво има властите страхове и опсесије – а успјешне теорије завјере их обично умјешно искоришћавају. Узмите на примјер Румунију, где многе жене одбијају да се њихове ћерке вакцинишу против ХПВ-а, вируса одговорног за 99 одсто ракова грлића материце. Године 2008. – прве године када се вакцинација нашла у понуди – примило ју је само 2,5 одсто Румунки којима је била намијењена. Ова стопа била је толико ниска да се од програма вакцинације у школама потпуно одустало. То посебно изненађује кад се има у виду да је на другим мјестима у Европи вакцина против ХПВ-а изузетно популарна, са процентом примања од око 80 одсто или више, а при том ова земља има дуги историјат највеће стопе смртности од рака грлића материце на европском континенту. Постоји неколико разлога за сумњичавост румунских мајки према вакцини, али је истраживање показало да је један од њих обиље теорија завјере о правим разлозима за пружање ове услуге. Међу њима је и идеја да је то покушај контроле свијетске популације тако што ће жене учинити неплодним, као и да је то медицински експеримент фармацеутске индустрије – мада не постоје докази ни за једно од та два. Њих је, пак, можда додатно мотивисао историјат петљања са плодношћу жена у овој земљи, заједно са општим неповерењем у здравствени систем. И даље је обичај да пацијенти поткупљују медицинско особље чак и за основну његу, а многе жене у студији тврдиле су да су сумњичаве зашто је програм вакцинације бесплатан. У неким случајевима, сматра се да бриге попут ових остају успаване у нашим умовима, све док их неки догађаји – као што су политичке промјене – на активирају. То може да доведе до тога да оне покрену наше колективно вјеровање у теорије завјере.
Антисемитске теорије – као што је идеја да су Јевреји моћни и уплетени у тајне злочиначке планове – у историји су се јављале током времена друштвених недаћа, као што су периоди незапослености. То се вјероватно дешавало зато што људима пружају прилику да преусмјере кривицу за нешто што би могло да буде резултат сложеног сета друштвено-економских околности на једно једино жртвено јагње. Истраживање је показало да су људи који су друштвени идентитет организовали око синдрома жртве подложнији теоријама завјере које од Јевреја праве зликовце, а то би могло да важи чак и на нивоу читавих друштава.
Од слетања на Мјесец до клонова
Теорија да је лажирано слетање на Мјесец довела је до детаљних објашњења која оповргавају те тврдње.Тврдње да је нацистичког ратног злочинца Рудолфа Хеса заменио двојник у затвору оповргнуо је ДНК који је обезбиједио далеки мушки рођак. Музичари Бијонсе, Пол Макартни и Аврил Лавињ жртве су гласина да су их заменили клонови.
Неке верзије тврдњи да тајновита група по имену Илуминати контролише овај свијет сугеришу да су њени чланови јавне личности и политичари. Да бисмо разумјели зашто нас толико привлаче идеје о тајновитим силама које контролишу политичке догађаје, морамо да се позабавимо психологијом која стоји иза теорија завјере.
„Добро нам иде препознавање образаца и регуларности. Али понекад томе придајемо превелику важност – мислимо да препознајемо смисао и значај тамо где га нема“, каже професор Френч. „Такође, претпостављамо да кад се нешто деси, деси се зато што је неко или нешто учинио да се то догоди с разлогом.“ У суштини, примећујемо случајности у вези са великим догађајима а онда измишљамо причу која се уклапа у њих.
Та прича потом постаје теорија завјере зато што садржи „позитивце“ и „негативце“ – ови потоњи су криви за све што нам се не допада. У многим видовима, то је исто као дневна политика. Политичаре често сматрамо кривцима за лоше догађаје, чак и кад су ти догађаји изван њихове контроле, каже професор Лари Бартелс, научник са Универзитета Вандербилт. „
Трибализам
Ово се уклапа у још један заједнички садржалац популарних завјера – осећамо се боље у оквиру властите друштвене групе, истовријемено ниподаштавајући оне које доживљавамо као ривале. „То може бити ваша национална група, ваша родна група, или шта год“, каже Даглас. „Постоје докази да људе привлаче теорије завјере које потврђују њихове предрасуде.“ Истичући разлике између „подобних група“ и „неподобних група“, теорије завјере могу да доведу и до јачих друштвених веза – и пруже осећај заштићености од оних које људи доживљавају као претњу. У складу с тим, теорије завјере често су широко распрострањене у групама увученим у заједнички сукоб.
Неизвјесност
„Нека истраживања сугеришу да се људи више окрећу теоријама завјере кад се суочавају са кризним ситуацијама“, каже Даглас. Идеја да су 5Г мрежа и друге пређашње мобилне телефонске мреже некако лоше по наше здравље присутна је већ годинама – откако је технологија ушла у широку употребу прије тридесетак година. За почетак, била је криво оптужена да је одговорна за аутизам, неплодност и рак, између осталог – али је генерално ограничена на најтврђе теоретичаре завјере. Појављивање мистериозног новог корона вируса у децембру 2019. године поставио је сцену за нову верзију ове истрајне идеје. Двадесет другог јануара – кад је вирус још увек заразио само 314 људи, довевши до шест смртних исхода, објављен је чланак који је све промијенио. Био је то интервју са опскурним породичним лекарем у једном белгијском листу насловљен „5Г угрожава животе а да то нико не зна“. Кључно, он је повезао опасност од 5Г мреже са новим корона вирусом иако не постоје докази који поткрепљују једну такву тврдњу. И то је било то. „Теорије завјере обично се појављују брзо кад се деси нешто важно“, каже Даглас. „Појаве се изнебуха док је у току некаква криза или сукоб које људи истински желе да објасне и за које желе одговоре.“ Она истиче да су скорашњи пожари у Аустралији такође довели до низа популарних завјера. Теорија о 5Г мрежи названа је „коктелом завјера“, будући да обухвата неколико највећих страхова човјечанства смућканих у једну изврсно издашну мјешавину. Баш као и вјечити страх од нове и невидљиве технологије, који се чини да се провлачи кроз многе популарне теорије, он искоришћава сталну нервозу због појављивања Кине као глобалне суперсиле. Још један разлог због ког би теорије о 5Г мрежи могле да буду атрактивније од истине је да је то у суштини прича. Бајке, легенде, анегдоте и гласине начин су на који наш мозак покушава да разлучи овај свијет – корјене вуку уназад десетинама хиљада година и то је оно што нас вјероватно и чини људима. У вријеме кризе, могуће је да се окрећемо завјерама зато што нас оне умирују.
Теорије завјере имају све елементе добре приче – страшне негативце, креативне заплете и моралне лекције. Због овога, добро скројена завјера може да распали машту јавности, и то на начин са којим прича о „вирусу који се појавио потпуно неочекивано и убио хиљаде људи без разлога“ просто не може да се носи. Неки психолози су упоредили теорије завјере са религиозним вјеровањима, тако што нам оне помажу да се осећамо као да поседујемо више контроле, узевши непредвидиве или насумичне догађаје и учинивши да изгледају предодређено или да су их обликовали људи. Други су отишли толико далеко да чак сугеришу да је управо то разлог зашто се оне тако добро примају: по садржају, заплетима и сврси, необично су блиске вјеровањима које шире многе организоване религије. Неки људи верују у теорије завјере до те мере да ће чак угрозити властите животе у покушају да докажу да су у праву.
Сматра се да су људи подложнији теоријама завјере током кризе
Рупе у знању
На сличан начин, водеће теорије завјере често се баве неком двосмисленошћу или мистеријом, од необјашњених авионских несрећа до изненадних смрти славних личности.
Тамо где власти не могу или не желе да пруже више информација, ове рупе у знању мешају се с општим неповерењем – гурајући тако јавност право у руке оних који тврде да имају све одговоре. Ово је појачано чињеницом да наука, владине истраге и други легитимни облици сакупљања информација умију да буду болно спори, у међувремену остављајући привријемену празнину у којој други извори могу да се наметну. Након што је осрамоћени научник Ендрју Вејкфилд деведесетих година прошлог века погрешно тврдио да ММР вакцине могу да доведу до аутизма, биле су потребне читаве деценије истраживања да би се недвосмислено утврдило да то нема апсолутно никаквог научног основа. На крају, теорије завјере могу да постану толико популарне да упадну у петљу позитивне повратне информације, у којој што се више о њима расправља, то легитимније оне звуче. На примјер, скорашња анализа твитова који помињу 5Г мрежу и Ковид-19 показала је да је само 34,8 одсто њих садржало идеју да су та два повезана, док је већина или одбацивала теорију или није изражавала никакво мишљење. Нажалост, било да су корисници исмејавали идеју или објашњавали зашто је она неистинита, и даље су јој дизали профил. И заиста, напредак друштвених мрежа и успон нових технологија били су велики тренуци у историји теорија завјере. „Наравно, пронаћи ћете више географски локализованих завјера у одређеним земљама за које други људи чак ни не знају“, каже Даглас. „Али истина је да је начин на који комуницирамо са људима данас и на који конзумирамо информације много глобалнији него раније, тако да су неке теорије завјере просто веома, веома познате широм свијета.“ Неке теорије завјере, као што су оне које укључују ексклузивне групе људи који у тајности управљају свијетом, сада су свуда присутне, примећује она.
Скривене намјере
Како се наша друштва мењају, тако се мењају и завјере – а Расел Мјуирхед, политички научник са Колеџа Дартмут, у Њу Хемпширу, забринут је због правца у ком се оне крећу.
„Обично теорије завјере пропагирају људи са маргина – оне су практично оружје немоћних, за позивање моћних на одговорност“, каже он. „Али у овом тренутку нове ствари потичу од моћних, што је заиста изузетно.“ Откако је избила пандемија Ковида-19, бројни свијетски лидери изразили су јавну подршку сродним теоријама завјере, које се често изузетно добро поклапају са њиховим властитим циљевима.
На примјер, амјерички председник Доналд Трамп недавно је сугерисао да је видео доказе да је вирус корона потекао из кинеске лабораторије, док су његове властите обавештајне агенције рекле да не постоје докази за то. Венецуелански председник Николас Мадуро тврдио је управо супротно – да је пандемију изазвало биолошко оружје којим је нападнута Кина (али, још једном, нема доказа за то). Манипулишу нама, сугерише Мјуирхед, и то нашим властитим оружјем. „Политичари се труде да избришу чињенице и доказе и преобликују свијет у нешто што више одговара њиховим циљевима.“
Како су настале теорије завјере
Читав сценарио је додатно погоршан чињеницом да многе земље, као што су САД, у овом тренутку доживљавају рекордни ниво политичке поларизације. „То је на неки начин мотивисало ову нову завјереничку причу“, каже Мјуирхед. Он објашњава да теорије завјере обично почињу са неким зрнцем истине – догађајем у стварном свијету који је лако видјети а тешко разумјети, као што је некакав атентат или напад – а онда се он надограђује. Али последња генерација завјера прескаче овај први корак и чини се да је успјешна без обзира на то колико је брутално очигледно да је лажна. „Плашим се да ће обични људи који покушавају да схвате овај свијет постати веома дезоријентисани док се крећу кроз овакву врсту снежне мећаве завјереничких фикција и лажи“, каже Мјуирхед.
Шта, дакле, можемо да урадимо по том питању?
„Не можемо напросто да се хватамо у коштац са сваком завјером понаособ“, каже Мјуирхед. Према његовом мишљењу, дио проблема лежи у томе да су људи постепено почели да губе вјеру у експерте, владе и моћне установе. Да бисмо поправили систем, он предлаже да вратимо легитимитет демократији – реформишемо владе и поново обучимо институције. „У САД, то је урађено у првим деценијама двадесетог вијека. То је рехабилитовало владу за нове генерације и довело до разних прогресивних реформи, кулминирајући женским покретом сифражеткиња.“ Даглас, са друге стране, мисли да је потребно више истраживања. „Мислим да је веома, веома важно разумјети одакле потичу теорије завјере и како се оне шире, јер постоје јаки докази да вјеровање у њих носи са собом значајне посљедице.“ Конкретно, она објашњава да постоји врло мало студија о томе зашто неке завјере имају изузетно дуг вијек, као што су завјере о Равној Земљи, илуминатима и слетању на Мјесец, док друге изумру релативно брзо – мада је она почела тиме озбиљније да се бави. Штавише, упркос деценијама истраживања и бескрајном интересовању јавне публике, још увјек има много питања без одговора у овој области.
„Мислим да постоји општи консензус међу истраживачима да се налазимо у добу завјера, али, ако ћемо право, немамо правих доказа за то“, каже Даглас.
Ко зна, можда би то могла да буде следећа завјера…
Нема рјешења
Можда не охрабрује чињеница да су теорије завјере у толикој мјери саставни дио политичког мишљења. Али свакако не би требало да нас изненађује. „Чест је случај да своја вјеровања градимо тако да она подржавају оно што желимо да буде истина“, каже професор Бартелс. А више информација о нечему не помаже много у томе. „Људи који су најподложнији овим предрасудама су они који на то највише обраћају пажњу“, каже он. За многе нема ваљаног разлога да водие рачуна да су политичке чињенице исправне, јер ваш појединачни глас не утиче на политику владе. „Ништа ме не кошта да гријешим у својим политичким уверењима“, каже професор Бартелс.
„Ако се осећам добро верујући да је Вудро Вилсон требало да спријечи нападе ајкула, онда је психолошка награда тих ставова вјероватно много већа него било која казна коју бих могао да претрпим уколико се испостави да су моји ставови погрешни.“
На крају, кад се све сабере и одузме, ми желимо да се осећамо добро, а не да будемо у праву. То је разлог зашто одређене теорије завјере дођу и прођу, али и зашто ће завјере увјек бити саставни дио прича које причамо о политичким догађајима.
Извор: bbcnasrpskom