Теотивакан ( шп. Teotihuacan) био је један од два највећа града претколумбовске Америке. Налази се 40 километара сјевероисточно од града Мексика. Име Теотивакан су дали Астеци вековима након пада града, а на језику Астека значи „где човек постаје бог“, или „град богова
Један од највећих градова свијета
Градња Теотивакана почела је око 300. п. н. е., а пирамида Сунца је изграђена око 100.. Град је достигао зенит око 150. до 450., када је био центар утицајне културе. Када је био на врхунцу моћи имао је вероватно преко 150.000 становника. Теотивакан је представљао центар производње предмета од опсидијана, специјалног вулканског стакла, које се користило за израду сечива, стрела, мачева.
Теотивакан је успоставио економски и политички ред, какав никад пре тога није постојао. Утицај се раширио од Мексика до Централне Америке, тако да су основане нове династије у градовима Маја под утицајем теотиваканске цивилизације. Становништво града је била мешавина многих регионалних етничких групаа.
Централна градска авенија звала се „Авенија мртвих“. Са једне стране авеније се налазила пирамида Сунца, која је била друга по величини у Америци, иза пирамиде у Чолули. Ту су се налазили и пирамида Месеца, храм Кецалкоатла и мноштво мањих храмова и палата.
Пирамида Сунца била је посвећена Тлалоку, богу кише и саграђена је преко пећине. Пећина је похарана пре доласка Шпанаца. Пирамида Месеца је била посвећена Тлалоковој пратиљи, богињи језера и потока. Користила се као погребно место за великане.
Постоје само идеографски текстови о Теотивакану, али се град често помиње у текстовима Маја.
Пљачка Теотивакана
Град је опљачкан и спаљен око 700. године. По првобитној хипотези, радило се о инвазији Толтека, међутим, по новијим претпоставкама, радило се о периоду немира, када су спаљене палате богатијих становника Теотивакана.
Опадање моћи Теотивакана и његова коначна пропаст повезују се са сушним периодом од 535. до 536. године. Археолошким ископавањима откривено је мноштво дечјих костура из тог периода, са знацима неухрањености. Претпоставља се да су, уз сушу и глад, коначној пропасти града допринели ратови и унутрашњи немири.