Традиција Васојевића кроз годишњи и животни циклус обичаја

Савремени процеси глобализације нас изнова опомињу на бројне проблеме и изазове очувања националног и културног идентитета. Посматрајући процес глобализације, као процес повезивања националних и етничких групација, првенствено на основу њихове међусобне економске зависности и повезаности, уз помоћ разноврсних механизама и средстава информатичких технологија, са тежњом ка стварању својеврсног светског друштва, уочавамо потенцијалне опасности које могу довести до замирања одређених етничких група, њиховог културног идентитета, па и читавих друштава. Концепт мондијализма (у политици, економији, култури, итд.) на коме је заснован процес глобализације, схваћен у свом најопштијем облику, подразумијева својеврсно укидање међусобних особености и специфичности националних и етничких групација. Циљ јесте формирање одређеног општеприхваћеног, униформног обрасца у политици, економији, култури, на коме ће бити изграђено ново тзв. светско друштво. Такво друштво неће знати за језичке, историјске, политичке, економске, културне и друге баријере које се могу наћи на путу његовог прогреса. Наравно, тако схваћена глобализација тежи ка томе да буде изврнута у своју супротност. Њена банализација и, у одређеној мјери, вулгаризација, води ка све већим напорима у свим сегментима одређених друштава за очувањем сопственог националног и културног идентитета. У крајности, резултат јесу све већи и бројнији антиглобалистички покрети. Проблем данас, у најширем смислу, јесте очување националног и културног идентитета, засновано на разумијевању процеса глобализације који треба да почива управо на принципу различитости, те да се посматра као један шаренолики мозаик састављен од бројних ситних, различитих, а опет функционалних дјелова, повезаних у једну мултикултуролошку и мултиетничку цјелину.

У том контексту, бећ дужи период се бавимо анализом етнокореолошког наслеђа највећег српског племена – Васојевића, као једног културолошког и етничког сегмента српског народа. Постоје бројни публицистички, стручни и научни радови написани на тему племена Васојевића. Сматра се да је први написани рад на ову тему (о свом роду) ауторско дјело попа Богдана Лалевића и Ивана Протића. Овај рад је представљао основу за радове које су на ову тему, из сопственог аналитичког угла, написали Јован Ердељановић и Јован Цвијић. Већ у тим радовима се могу наћи први значајни писани трагови о Васојевићима, као највећег српског племена. Међутим, остаје значајан истраживачки простор у сфери етнокореологије, научне дисциплине засноване једним дијелом, на „теренском“ истраживању народне игре и пјесме као и обичаја племена Васојевића. Етнокореолошка анализа представља скромни допринос даљим научним и стручним истраживањима овог највећег српског племена, а самим тим и допринос очувању његовог традиционалног модела културе, његове примјенљивости у савременом добу, кроз пјесму и игру.

Истраживање је засновано на једној генералној хипотези, према којој богата народна баштина Васојевића, првенствено вокалноинструментална и играчка пракса народне игре, пјесама и обичаја који су везани за животни циклус, , није у довољној мјери у досадашњим изворима истражена. Посебно у сфери етнокореологије.

Научни допринос истраживачког рада се базира на увјерењу да ће резултати анализе, а посебно „теренског“ истраживања допринијети бољем разумијевању овог простора и овог племена, а самим тим и обогатити постојећу истраживачку библиографију која анализира ову тематику кроз етнокореологију. Са друге стране, евидентан је друштвени допринос истраживачко-теренског рада, а то је прикупљање и систематизација народних обичаја, пјесама и игара Васојевића, у циљу очувања и његовања његове веома богате народне и културне баштине.

 Направит ћемо осврт на годишњи и животни циклус обичаја, како се некада а како данас обичаји који су везани за овај циклус, а то су слава, рођење, крштење, свадба и погребни обичаји обиљежавају и празнују. Наравно евидента је разлика због времена у којем живимо, али је ово једна „борба“ да обичаји на којима је поникао наш народ не падну у заборав и да их „ново вријеме“ не прегази.

Српска православна црква и њени вјерници славе у новембру (21. новембра) Светог Архађела Михаила (Аранђеловдан), који је у Црној Гори, према броју вјерника који га славе, на другом мјесту (одмах после Светог Николе). Према народним вјеровањима, Архангел Михаило је „живи светац“, сједи на Мјесецу и гледа шта људи раде. Понекада силази међу људе. Због вјеровања да је жив, неки славари на тај дан не кувају жито. Кажу да на дан славе, Архангел Михаило стоји славару на десном рамену све вријеме трајања славе. Вјерује се да Архангел Михаило обилази болеснике – ако им стане код главе, они ће оздравити, а ако им стане код ногу, дани су им одбројани. Вуцима затвара чељусти и оставља тајне знаке којима звјери не смију да приђу и на тај начин штити чобанска стада.

Према наводима Јагоша Вешовића, Васојевићи славе славу са посебним пијететом и поштовањем. Неколико дана прије славе почиње спремање (чишћење куће, дјеци се спремају нове хаљине и врше потребне опште набавке). За славу се узима само оно најбоље и најчистије. Обично прво долази свештеник који обавља покаду, вјерски обред са молитвом за душе предака и помрлих чланова уже или шире породичне заједнице. Након тога, долазе гости – пријатељи и остала својта, који долазе сами, без позива, јер је тако уобичајено. Домаћин дочекује госте (званице) испред куће, гдје се они поздрављају (љубе) са њим, честитајући му крсно име. Након поздрава и честитки, улазе у кућу, гдје их дочекује домаћица и остали чланови породице. Домаћин их потом нуди кафом и ракијом. Затим се мези (мезете). Прије него се отпочне са вечером (прије јела), домаћин пали свијећу светитељу и чита молитву, док сви око њега и трпезе стоје гологлави (скидају капе). Након прочитане молитве, домаћин узима здравицу и наздравља у славу крсног имена, а у исто вријеме назравља и захваљује гостима на њиховом доласку. Уочи славе се припремају и боља јела за наредни дан (дан славе).

На дан славе, домаћин поново дочекује госте, поздрављајући их и дочекујући са ракијом, кафом и мезетом. Међутим, дан славе је објележен нешто шаљивијим поздравима и обраћањима гостију домаћину: „Здрав домаћине! И здраво браћо! Ко славу служио вазда здравио! Чувао га Бог и божја рука. Све му здраво и весело било! Образ му свијелтио и кућа му напредовала. Кудие му рало одило, тудие му сјеме родило!“ и друге сличне честитке и поздрави. Након тога, домаћин (и даље без капе) стоји поред стола и нуди госте ракијом. Гости га, потом, моле да сједне са њима, што он и чини, сједећи на другом челу трпезе. Обједујући, домаћин стално води рачуна да гости буду добро услужени, притом их и сам стално нудећи. Млађи укућани стоје поред стола („дворе“) и служе госте.

На дан славе, у комшилуку се међусобно обилазе сви они који славе исту славу. По завршетку међусобног обилажења, сви сељани се сакупе у највећу кућу у селу и ту проведу остатак дана. Прије него што се разиђу са сијела, домаћини који тог дана славе славу, међусобно измијењају госте и воде их својим домовима на вечеру. За вечеру се тог дана обично служи пециво, као и (кувано и печено) месо, на начин да домаћин даје боље комаде виђенијим гостима, као и оним старијим. Посебно се води рачуна о томе да се част укаже ономе који се истакао као јунак у ратовима. На растанку, гости иду кућама својих домаћина на спавање. Сјутрадан, гости одлазе својим кућама (они који су из оближњих села). Они који су дошли из удаљенијих села, остају код својих домаћина и тог дана. Тек трећег дана, одлазе и они који су дошли из тих удаљенијих крајева и села, поздрављајући се са свима и захваљујући на дочеку.

Овако је било некада, док је данас од обичаја везаних за славу остао обичај свештања колача, славска свијећа и славска трпеза. Нажалост Славски обичаји губи свој смисао јер се Слава своди на јело и пиће. Често се могу чути „изговори“ да је ово неко ново вријеме, брз живот и немање времена, да се посвети пажња и на прави начин прослави слава, али има оних који иду још даље, када кажу да су сви ти обичаји „смијешни“, „заостали“. Данас се чак иде и у крајност па имамо случајева да се Славе прослављају у кафанама са музиком и општим весељем, а да се ради о „прослави“ Славе можете закључити јер у неком ћошку стоји упаљена свијећа и поред ње славски колач.

Сви ритуали који су везани за годишњи и животни циклус обичаја гдје спада и Слава, имали су за наш народ значење. Молили су Свеца заштитника куће за здравље породице,  напредак у кући, увећање стичног фонда, за напредак у послу, и на тим основама вјековима уназад, наш народ је опстао на овим просторима. Ново вријеме и глобализација, не почивају на традицији и изворности већ напротив, почивају на основи уништења традиције и културе једног народа, а самим тим  уништавају његов идентитет.

Чувањем својих коријена, обичаја и традиције, наш народ има будућност. Одбацивањем истих и прихватањем нечег што долази са стране и што је туђе, изгубит ћемо свој идентитет, обичаје, језик и своју вјеру.

Хаџи Милисав Тмушић,

Дипл. Специјалиста за традиционалне игре и пјесме

На магистарским студијама за Етнокореологију

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pin It on Pinterest