Шеснаестогодишњи Веселин Никић из Никшића у року од мјесец дана остао је сам. Мајка Славка и деветнаестогодишња сестра Милица преминули су од посљедица короне, мада Веселин каже да је његовој сестри препукло срце од туге када је чула за мајчину смрт.
Отац Велимир није могао да се избори са неправдом и тада узалудном борбом да након затварања предузећа добије пензију. Дигао је руку на себе 2017. године, да би након тога породица добила пензију од 220 еура, коју сада прима Веселин који од смрти мајке и сестре живи код стрица и његове породице.
”Овдје ми је баш лијепо, али… недостају ми мајка и сестра. Када је отац умро имао сам 11 година. Било је тешких момената, али некако сам то боље поднио него ово. Тада сам преко ноћи сазрео. Сестри је смрт оца баш тешко пала и тек се прије годину и по изборила са том траумом. Мени је најтеже пала њена смрт. Боли ме њена младост и што нијесам могао бити уз њу у најтежем тренутку”.
Прича Веселин како је сестри ослабио имуни систем, а смрт мајке докрајчила, како је мајка, која је имала проблема са “венама и тромбом”, до посљедњег тренутка само питала какво је Миличино стање.
”Сестра је прва добила корону, а затим и нас двоје. Лако сам прошао, а очекивао сам и да ће сестра брзо оздравити. Млада је, има 19 година, некако је логично било да ће стојећки то да поднесе. Али, није било тако”, уздише и прича Веселин коме у почеку нијесу хтјели да кажу да су му мајка и сестра у критичном стању.
”Крили су од мене да им је стање толико лоше да се не бих сјекирао, тако да ми је био шок када је мајка умрла. Тада сам сазнао и за сестрино стање. Од ње смо крили мајчину смрт, али неко од другарица јој је изјавио саучешће преко друштвених мрежа. Тада смо стрина и ја покушали да је слажемо да је мајка жива, јер циљ ми је био само да њој помогнем, да је спасим. Узалуд, нашла је на интернету. А таман је почела да се опоравља. Тада је тражила од медицинских радника само да је пусте да се исплаче и да се достојанствено опрости од мајке. Препукло јој је срце од туге”.
Прича да, када је Милици, која је била у Клиничком центру, било лоше, било је и мајци, која је била смјештена у болницу у Брезовику. Када би се код мајке појавили помаци набоље, исто тако је било и код Милице. Милица је завршила средњу школу, фармацеутски смјер, са одличним успјехом, уписала факултет заштите животне средине, положила возачки, почела да се радује животу. И онда… корона.
”Годинама је ‘гутала’ тугу због очеве смрти и коначно је била добро. За Подгорицу су је одвезли 3. септембра, мајка је преминула 15. септембра, а Милица 12. октобра. Кућа је остала празна, а ја сам дошао код стрица и стрине који се добро брину о мени”.
Нјегов отац је направио двоспратну кућу, уз помоћ кредита израдио је горњи спрат гдје су становали, док је доњи спрат незавршен. Није се могло градити без новца, пошто три године нијесу примали ни цент.
”Отац је подизао кредите, фирма пропала, он наставио борбу да добије пензију. Није је добио за живота. Лјети смо неким радницима издавали доњи дио и тако се некако сналазили за новац. Идем кући сваког дана. Тежак је осјећај ући у празну кућу, али волио бих да приземље урадим и средим и да то издајем да бих имао неки динар”.
Веселин би волио да након средње школе упише Полицијску академију, али каже, да ће највјероватније потражити посао одмах после средње школе.
”Волио бих да се запослим, да имам своју плату и не зависим од никога, да завршим кућу. Када бих имао довољно средстава вјероватно бих се школовао, али сада не размишљам о томе”.
Признаје да је и он био један од оних који није вјеровао у катастрофалне посљедице короне.
”Говорио сам вирус ко вирус, али сада сам промијенио мишљење. Понекад сањам мајку и Милицу и размишљам стално о њима. Ноћ пред Лучиндан, то нам је слава, сањао сам да су њих двије дошле на славу. Тешко ми је. Не може се то ријечима описати. Имам ја све њих овдје, али сам ипак сам”.
Тешка судбина Веселина Никића погодила је све становнике Никшића, али и Црне Горе. НВО “Извор живота” одлучила је да покрене акцију како би прикупио новца да доврши започету кућу и да му се нађе за даље школовање.
”Једноставно, срце вас боли када чујете шта је све тај млади момак прошао и како је остао сам. Жељели би да му макар мало помогнемо, да успије да среди доњи спрат куће, да има новца како не би морао након средње школе да ради, него да настави школовање”, казала је Константина Војиновић.
Позвала је све људе добре воље да, уколико могу, уплате на жиро-рачун Веселина Никића: 570-3281002902-02 (Запад банка).
Вијести