У сусрет годишњици, легендарне битке на Мојковцу

„Српски Термопили“ Мојковачка битка…

Ово је био један од најсветлијих примера жртвовања у Првом светском рату када је Санџачка војска Краљевине Црне Горе зауставила аустроугарску офанзиву и помогла српској војсци да се повуче из правца Пећи преко албанских и црногорских планина ка Јадранском мору и касније Крфу. Борба црногорске војске против надмоћних Аустро-Угара често се пореди са подвигом војника спартанског краља Леониде против Персијанаца код Термопила, а Црна Гора, захваљујући херојима са Мојковца, и данас поносно носи титулу Српске Спарте. Значај Мојковачке битке можда најбоље описују речи Светог владике Николаја: „Да не беше оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни нашег васкрсења на Кајмакчалану.“

Борбе које се у литератури и народном сећању означавају као Мојковачка битка, почеле су југо-источно од Вишеграда, 22. октобра 1915., а трајаће читава три месеца да би кулминирале 6. и 7. јануара 1916.

29.октобра црногорска Врховна команда упућује депешу српском војном врху у којој се каже да ће Црногорци настојати да по сваку цену одбране бочне нападе непријатељских трупа са стране Вишеграда и Ужица, како би осигурали одступницу српској војсци и одужили се Српству.

По страховитом невремену вођене су даноноћне борбе између добро опремљених и наоружаних Калзерових солдата и промрзлих ратника Јанка Вукотића. Непријатељ је вршио силовите нападе на линије Санџачке војске, али је херојски отпор Црногораца приковао 62. аустроугарску дивизију на Вишеградским положајима и онемогућио даљи продор ка Ужицу и Рашкој. Последње недеље октобра и почетком новембра вођене су паклене борбе на Лиму и Рзаву.

За то време Бугари пресецају српске трупе које се крећу на линији ка Вардару, а једини правац повлачења постаје онај према Косову и Метохији. Тих првих дана новембра Србија се грчевито борила у обручу трију моћних царевина. Силан народ сручио се ка Косову, остављајући за собом опустела села и градове. Србима је био закрчен пут према Скопљу, а с друге стране издизале су се залеђене врлети Проклетија. Једини слобадан правац остао је онај ка Црној Гори, али тамо су водили тесни планински путеви преко Чакора.

5. новембра Макензен даје наређење генералу Кевешу да изврши енергичан удар и овлада долином Лима и висовима косовско-метохијске низије.

Сердар Јанко Вукотић нема информације шта се дешава на његовом десном крилу, те свој штаб премешта у Пљевљу, а убрзо потом у Пријепоље. Предвиђајући да ће уследити аустроугарски пробој између његове војске и српских трупа, шаље извиђачку чету Ловћенске бригаде према Јавору. 8. новембра ујутру, хитри Ловћенци пристижу после усиљеног марша на Карађорђев шанац и сусрећу се очи у очи са непријатељским претходницама. Без предаха и застоја отпочеле су оштре борбе. Иза аустроугарске претходнице од Ивањице наступа цео 19. корпус генерала Тролмана. Истог дана у сердарев штаб пристижу извештаји са Јавора. Вукотић сместа шаље читаву Ловћенску бригаду, док у резерви има још само непотпуну Колашинску бригаду. Са њом сердар Јанко креће пут Јавора и тамо освиће 10. новембра. Од расположивих снага формира Јаворски одред, који поверава начелнику штаба Петру Мартиновићу. Борбе су крваве и немилосрдне, јер и сердар Јанко и Тролман знају значај Карађорђвог шанца и Јавора. Однос снага је неједнак, али је храброст и одважност на страни Црногораца.

Црногорци након силних борби 8-16 новембра успевају да одбране Карађорђев шанац, што је умногоме омело планове Аустро-Угара о даљем наступању. Макензенова наредба да се овлада долином Лима и пресече пут српске војске остала је неизвршена.

Вукотић се затим плански повлачи, остављајући мање јединице које ће ометати одступање непријатеља.

Српске армије могле су децембра 1915. да отпочну своје повлачење према Црној Гори, правцем Пећ-Подгорица-Скадар. Штаб црногорске војске са  Јанком Вукотићем премешта се у Колашин, а војска се повија у одбрамбени распоред према токовима Таре и Лима од Шћепан-поља и Чакора и заузима положаје на чувеним Мојковачким вратима. Тих дана Санџачка војска броји око 16.000 људи.

Борбе на Мојковцу започеле су 17. и 18. децембра. Тешко се кроз историју могу наћи примери да се тако мала војска нашла у опаснијој и одговорнијој ситуацији. Црногорци ратници на Мојковцу стајали су пред најтежим искушењима, но ипак, прве аустроугарске нападе Црногорци су одбили.

Ослабљена И армија војводе Мишића налазила се тих дана у рејону Андријевице, одакле је 22. децембра кренула према Подгорици и Скадру.

Даноноћним борбама на Меденом гувну и Бојном пољу 22. и 23. децембра одбијени су непријатељски напади. Напад на Мојковачка врата непријатељ је скупо платио. По неким извештајима Аустро-Угари су имали губитке од око 500 људи, због чега се неће усудити да нападну Мојковац све до Бадњег дана, 6. јануара, 1916.

Мишићева И армија у међувремену се неометано повукла ка Подгорици и Скадру, а црногорска војска је остала на Мојковачким вратима где се ушанчила половином децембра.

Круна Мојковачке операције отпочете 22. октобра на обалама Дрине, одиграла се на Бадњи дан и православни Божић 1916. на самом Мојковцу.

Аустроугарска 205. брдска бригада креће силовито ка Мојковцу на Колашинску бригаду Милоша Меденице раном зором 6. јануара. По великом снегу настао је прави пакао по завејаним шумама и косама Бојне њиве. Читавог дана трајали су немилосрдни сукоби подно завејаних врхова Бјеласице. Што су насртаји непријатеља били дрскији и упорнији, борбени дух Црногораца био је све већи. Судари двеју војски најчешће су се решавали борбама прса у прса – бомбама и бајонетима.

Крваве слике које су се тада могле видети на Мојковцу умногоме су подсећале на представе грчких ратних митова, што је Мојковцу дало епитет српских Термопила.

И поред напора Рајнелових солдата да освоје Развршје, центар одбране Мојковца, били су узалудни иако су Аустро-Угари не штедећи себе проливали крв да остваре свој циљ. Црногорци нису имали снаге да одбију противника са врло важне Бојне њиве, али су зато задржали Развршје.

И поред многих напора обе војске, битка се решила тек сутрадан, на православни Божић, 7. јануара.

По обичају великих војсковођа, сердар Јанко стиже на положаје на Бадње вече, како би одлучио шта ваља чинити сутрадан. Са црногорским официрима Вукотић доноси одлуку да се не одступа нити да се бране положаји, већ да се напада. До поноћи су сви црногорски војници сазнали за планирани напад ујутру у зору.

Раном зором почео је завршни чин Мојковачке битке нападом Ускочког батаљона на бок непријатеља. За Ускочким батаљоном наступа Колашинска бригада и напада непријатеља који је био спреман на контраофанзиву. По каснијим сведочењима преживелих црногорских војника, тада је настао прави покољ на бојишту, прво пушкама све док све залихе муниције нису биле потрошене, а затим и бајонетима, прса у прса, на смрт и живот.

И тако се током читавог крвавог Божића 1916. смењивао јуриш за јуришом. Поједини положаји претрпани лешевима и крвавим снегом по неколико пута су прелазили из руке у руку. Под контролом Колашинске бригаде, Развршје је и даље доминирало у тактичком смислу. Бојна њива у непријатељским рукама била је велика опасност. Дробњачки батаљон, као последња резерва тада ступа на снагу и после два силна јуриша Дробњаци заузимају Бојну њиву.

Мојковац

Тако је напокон мојковачко бојиште утихнуло са смирајем тог божићног дана, али тиме није угашено лимско ратно поприште у Васојевићима. Читавих месец дана црногорске трупе на Лиму су држале одступницу српској армији. Васојевићке бригаде су задржале читав 8. аустроугарски корпус док се српска војска безбедно повлачила иза њихових леђа.

На Мојковцу је И Санџачка дивизија по цену страдања остварила огроман војнички подвиг, зауставила офанзиву надмоћних аустроугарских снага и одбранила своје положаје.

Иза храбре црногорске војске остало је велико дело, победа и слава. Иако је због ситуације на другим фронтовима Црна Гора пала десетак дана после Божића, ипак Мојковачка битка зрачи јунаштвом и славом у српској историји. Самопрегором и жртвовањем, подвизи црногорске војске достигли су сјај легенде и висину Косовског мита и славу храбрих Леонидиних Спартанаца који ће се памтити и преносити с колена на колено све док Српства и српскога рода.

 текст : Филип ГајицImage

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pin It on Pinterest