УК Црне Горе позива надлежне државне институције да хуманим односом према животној сапутници највећег редитеља у историји црногорске кинематографије исправе неправду, коју је према Живку Николићу окрутно починио сад већ бивши режим

РЕАГОВАЊЕ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА ЦРНЕ ГОРЕ

(9.5.2021.)

         Поводом апела црногорској јавности, који је упутио потпредсједник УКЦГ, проф. др Драган Копривица, након информације у медијима о горким позним данима немаштине и голготе истакнуте глумице, Весне Пећанац, Удружење књижевника Црне Горе позива надлежне државне институције да хуманим односом према животној сапутници највећег редитеља у историји црногорске кинематографије бар мало исправе неправду, коју је према Живку Николићу окрутно починио сад већ бивши режим.

         УКЦГ потврђује да је проф. Копривица током свог посланичког мандата не једном постављао питање хуманог односа државе Црне Горе према Живку Николићу, а неки чланови Удружења памте и да је контроверзни Славољуб-Миго Стијеповић у Скупштини Црне Горе истицао да Николић: „мрзи Црну Гору“.  А то је већ дилетантско-политикантско тумачење громадног опуса Живка Николића, у чијој биографији остаје записано да је добио око тридесет великих признања на нашим и међународним фестивалима, златну и сребрну медаљу у Београду, „Сребрног змаја“ у Кракову, „Сребрног медвједа“ у Москви, итд., при чему су неки његови филмови бивали најгледанији у Израелу и СССР-у, а додијељена му је и Повеља за животно дјело.

         Стога се у једном свом горком интервјуу Живко Николић с разлогом чудио негативним, поједностављеним критикама упућеним њему, па је истакао да „само луд човјек може мрзјети своју Црну Гору“.

         Живко Николић је у црногорској и европској филмској и укупној култури препознат као редитељ митски издвојених крајева, из руралне средине наше земље и традиције, при чему је кроз својеврсне ритуале и стилизоване обреде на само себи својствен начин откривао психологију човјека нашег тла и, још више, човјека са свих меридијана. Мериторна критика је истакла и да је Живко Николић остао у свјетлу фасцинације својом постојбином, почев од својих родних Озринића код Никшића, и оставио дубоке и трајне филмске поруке.

         Но, уз флоскулу, која се може односити и на овог барда филмске умјетности, „захваљујући Влади Црне Горе“, најславнији филмски редитељ наше земље доживио је судбину многих свјетских великана: умро је у највећој немаштини, заборављен од оних који га нијесу смјели заборавити.

         А тек након његове смрти, и понеког недавног наступа у медијима Весне Пећанац, испливали су горки детаљи сиротовања ове умјетничке породице, уз друге бројне невоље. Весна Пећанац, као велика филмска и позоришна умјетница, описала је и горке детаље како су милошћу појединаца живјели „на црту“, при чему се постепено урушавало њихово породично окриље.

         Не треба заборавити чињеницу да је Весна Пећанац маестрално одиграла улоге управо црногорских хероина у Живковим филмовима и серијама, јунакиња са црногорског крша, те остају упамћене њене роле снимљене на нашем тлу, уз врхунске креације у филмовима: „Бештије“, „Смрт господина Голуже“, „Чудо невиђено“, „Љепота порока“, „У име народа“ и „Искушавање ђавола“, као и у ТВ-серијама „Ђекна још није умрла а кад ће не знамо“ и „Ориђинали“; а играла је и у позоришним представама.

         УКЦГ истиче да је највећи филмски редитељ у историји црногорске кинематографије, као у грчкој трагедији, био без кривице крив: није подржавао сад већ бивши режим. Ово тим прије што је за своје ликове управо узимао јунаке далеке од народа и народних невоља, што му бивше власти никад нијесу опростиле препознавајући на филмском платну саме себе. Али је велики Живко Николић умро достојанствено и непокорно, иако у великој биједи и другим бројним невољама.

         УКЦГ наглашава да је сад ред на новој Влади: да исправи што се исправити може, да, у знак поштовања према лику и дјелу Живка Николића, и према великој глумици, Весни Пећанац, учини бар минимум да овој већ помало заборављеној умјетници олакша позне животне дане, и, сходно могућностима, помогне јој да живи животом достојним човјека и умјетника.

         Уз све ово, УКЦГ указује и на чињеницу да и данас у Црној Гори постоји један број писаца, који опстају хранећи се у народним кухињама, као посљедњем уточишту, те је крајње вријеме да Влада Црне Горе предузме конкретне мјере у циљу враћања достојанства једном броју умјетника који једва састављају крај с крајем, док су током свих ових година режимски миљеници празнили државну касу по властитим жељама и нахођењима.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pin It on Pinterest