Уколико се не уозбиљите и не почнете радити у интересу обичног човјека, тај „мали“, обични човјек, оставиће вас без посла

Све је како је било прије сто година, можда још и горе. Још истрајавамо у „борби“ за капе и заставе. Додуше, неки су их мијењали, ни броја им не знају. Одавно су престали да броје. Све се у круг врти. Паметни и они које терен није „препознао“ и који су имали мало „среће“ одавно су отишли одавде. Под туђим сунцем изгледа се боље угријаше. Ми који остадосмо овдје, трпимо епитимију коју нијесмо тражили. 

Ко нам је крив? Мислили смо да на достојанствен живот имамо право у својој отаџбини, али… За овакве попут нас, није „предвиђен“ закон, па морамо трпити. До кад? Нијесам сигурна? Великаши су нам углавном добро. Запослили су и удомили све које су имали, тако да се не морају због тога сјекирати. Анђели нам с њима. Нека су нам здраво! Но, морамо их приупитати, ако су завршили са резолуцијама, капама, заставама и рођачким везама. По дубини, ширини и хоризонтали. Има ли мјеста у том „возу“ и за нас обичне смртнике, који тражимо само своје право, не милостињу и не помоћ, већ прилику као било гдје у свијету? Зашто све оно што је у свијету нормалност, код нас се „слави“ као велики успјех? Ми смо вама дали посао и хљеб, ми га још увијек немамо! А човјек који нема посао, нема живот, уствари има нешто што на њега „личи“ а зове се „залеђени“ живот.

Па, господо наша, немојте да вртите исту матрицу, о капама, заставама, о правима нојева у Африци, или положају муве у васиони. Народ вам је гладан! А гладан човјек не може да размишља, шта би било, кад би било. Већ само о једном мисли, хљеба, хљеба господару… Уколико се мало не уозбиљите, и не почнете радити у интересу обичног човјека, тај исти, „мали“, обични човјек, који нема ништа, а ипак посједује све, оставиће вас без посла. А онда ћете мало „одморити“ и видјети како је то кад се надаш у ненадано. И нема више оне, сад ће, биће, после ће… Сиђите у народ да га чујете! Немојте нас медом хранити, док нас не намамите, а после нам и хљеб забранити.

Пошто је ових дана, често помињано уринирање, да и то кажемо, приводите правди све оне који нам уринираше по животима свих ових година. Народ више не може чекати! Немамо вам кад! Јер стомак не пита! 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pin It on Pinterest