Eво овај, 29781.
Знам, причају многи и тек ће причати о Дари из Јасеновца, али… Можете ли да запамтите један број?
Ова прича би баш могла да се зове тако, 29781, а могла би се назвати и „маљ“ или на неки други начин. Наслов ћете ви одабрати, а ево и о чему се ради:
Било је то једне мајске ноћи, када је телефон митрополита дабро-босанског Петра Зимоњића изненадно зазвонио. Мора бити да је био свестан шта је посреди, јер су дани новог страдања поново заменили дане мира. Само, ови нови дани нису били као они у време Великог рата, када је по Босни скупљао сиромашну децу и ону осталу без родитеља па их слао у Војводину, да се спасу. Ово су били другачији дани. Још опаснији.
Мајска ноћ, 1941. Замислите једног старца, налик Патријарху Павлу, који је имао љубав за све и свуда. Бела брада, смирене очи, пуне љубави, које као да гледају кроз човека, а гледају заправо у њему оно најлепше, што ни он сам у себи не види.
Телефон звони.
Митрополит полако долази и диже слушалицу.
Са друге стране жице био је католички фратар Божидар Брале. Ни он није био као многи други фратри – био је због те своје посебности именован за усташког повереника за Босну и Херцеговину.
Брале телефоном саопштава митрополиту Српске православне цркве да у току наредног дана свим својим свештеницима и свим црквеним општинама (а Митрополија дабробосанска има четири архијерејска намесништва – Сарајевско, Травничко-зеничко, Фочанско и Горажданско-вишеградско), да свим тамошњим служитељима Цркве Господње пренесе наредбу да је „ћирилица ван употребе стављена, јер је и стављена ван закона“. Наредба је гласила да, када већ тако нови закон предвиђа, да се свим свештеницима и црквеним општинама наложи да – више не пишу ћирилицом и да печате замене новим, на којима ће све писати латиницом. „Не урадиш ли то“, рече Брале митрополиту Петру, „сносићеш одговорност“.
Митрополит само уздахну, помоли се у том уздаху, свестан да се од њега тражи да се одрекне писма којим су писане богослужбене књиге, оне које су вековима и одржале народ коме је припадао, па мирно одговори:
„Ћирилово се писмо не може укинути за 24 сата. А осим тога – рат још није завршен“.
Увређен, Божидар Брале даде слушалицу свом поверенику за просвету, да и он чује такве речи, да би као сведок могао да послужи за оно што следи. И чуо је и он да одрицања од ћирилице нема, нити ће бити.
Свестан да ће га убрзо ухапсити, нарочито јер је одбио да одржи службу благодарења за усташког челника Павелића, као и да је одбио да у званичним препискама употребљава латиницу, митрополит Петар Зимоњић је следећег дана позвао своје свештенство како би им дао последње упутство. Оно је било врло кратко:
„Останите на својим парохијама, па шта буде народу, нека буде и вама“.
Неки од њих су у том страшном рату страдали. Неки прогоњени, неки мучени, неки и преживели.
Поподне 12. маја 1941. усташе су дошле у Митрополију и одвеле Митрополита Петра у затвор Беледија. Три дана касније довеле су га назад да узме неке своје ствари, али и отвори челичну касу, одакле је све покупљено. У Загреб је доведен 17. маја и смештен у затвор при загребачкој полицији. У усташкој картотеци је заведен као „број 29781“.
Који дан касније, одведен је у логор Керестинец, покрај Самобора. Ту су усташе митрополита Петра обријале, скинуле му мантију и почеле да га малтретирају, недуго затим и да страшно муче.
Средином јуна је тај логор био затворен, па је преко Загреба одведен у усташки логор Госпић. Митроплита су изводили да стоји по пљуску у дворишту логора, кундацима га тукли и терали га да одатле држи проповеди осталим затвореним Србима. Када би киша престала, ходао је носећи цепанице на леђима. Тако је и чистио двориште.
Митрополит Петар Зимоњић је према једнима, на крају зверски мучен и убијен у Јасеновцу, где је бачен у пећ за прављене цигли. Према другима, из Госпића је одведен у Јадовно, на Велебиту, где је те 1941. убијен као и преко 40.000 Срба.
Ту, у Јадовном, остало је сећање на „великодостојника, ког доведоше, поставише, па му маљем – главу убише“.
Маљем смрскали главу.
Јер се није одрекао ћирилице.
А онда смо дошли ми, на које нико ни руку није подигао, и одрекосмо се.