Митрополија црногорско-приморска планира да обиљежи годишњицу смрти митрополита Амфилохија
Навршава се година откако је свом вољеном Господу отишао Митрополит Амфилохије. Док је био ту, сви смо тражили његово присуство, за њим ишли, гледали како бисмо некако „украли“ тренутак са њим, да га нешто питамо, да са њим нешто подијелимо. Ишли смо за жељом свога срца. А за чим је чезнуло његово срце? Можда ће нам свјетлост његовог апостолског, анђеоског живота временом расвијетлити бар мали дио тајне његове душе.
Јеванђеље није прича закључана у прошлости. Оно живи у сваком времену, на сваком простору, и у сваком човјеку који препозна и исповиједи Христа као Господа. И овдје, у Црној Гори, били смо свједоци догађаја попут оних из Јеванђеља: исцјељења слијепих, хромих, крвоточивих, бјесомучних; пророчких бесједа и бесједа на гори, издаја и покајања, распињања на Крст и Васкрсења. Три деценије је у срцу живота Цркве у Црној Гори био Митрополит и Отац наш Амфилохије. А у његовом срцу – Христос. Ишао је за вољеним Христом, одрекао се свог живота да би Господ био сав његов живот. Христов живот се на њему и показао, Јеванђеље се уткало у његове дане и ноћи.
Позната вам је јеванђељска прича о чудесном риболову: како су рибари на ријеч Господњу бацили мреже када се више нису надали никаквом улову, и извукли их пуне рибе (Лука 5, 1-10). Такав, чудесни, благословени риболов одвијао се пред нашим очима протеклих година. Када је 1990. године Епископ банатски Амфилохије постао Митрополит црногорско-приморски, Црна Гора и читав Балкан били су већ као узбуркано море, а могло се наслутити да предстоји олуја. Искусним рибарима не би пало ни на памет да ишта започињу – по таквом се мору не плови и не лови. Ипак, нови Митрополит се отиснуо на пучину без страха, јер је знао да је на лађи, са њим, Онај који може да утиша вјетар, умири море и подари богат улов, без обзира на околности. Годинама је добри пастир стрпљиво, упорно крстарио повјереном му епархијом. Благосиљао је оне у чији је труд ушао, рибаре чију је мрежу, макар и искидану и ослабљену, наслиједио. Стрпљиво ју је крпио, јачао, ширио: подизао цркве, манастире, притицао светитељима и ка њима упућивао народ, множио свештенство, монаштво, вјерни народ, освајао душе љубављу. И дјелом и ријечју им је показивао да се испод површине мора, која се стално мијења, таласа, пролази, разбија о стијене или умире на пијеску, налазе дубине – мирне, вјечне, непролазне. Понављао је да је Христос исти и једнако моћан у све вијекове, и да ће само у Њему наћи уточиште. Да ће им Господ све дати ако му себе цијеле предају. Митрополит је свој народ, своје словесне рибе, мрежом љубави обгрлио и увео у дубину, ширину, висину љубави Господа свога и њиховога.
Људским мјерилима мјерено, послије 30 година се чинило да је сав тај труд доброг пастира био без нарочитог успјеха, риболов без већег улова. Штавише, изгледало је да ће пропасти и оно што је постигнуто. Подигла се поново бура, пријетећи да поцијепа мрежу. Али није могла – мрежа је била чврста и пуна. Дубине људских душа чудесно су се показале у својој љепоти и снази. Лијепе и снажне биле су Христом Господом, Кога је у њима Митрополит родио. Литијски ход, као топла морска струја, текао је тихо, али непоколебљиво, свуда, иако је над њим хучало и ударало. Сијала су срца људи у тим поворкама, и сва су се заједно сливала у најљепши, најсвјетлији, Христов лик. Било је јасно: на ријеч Господа бацио је Митрополит мрежу и Господ је благословио његов труд.
Свети апостол Петар је сигурно раширио руке да привије на груди нашег оца, рибара људских душа у црногорским дубинама. Свети апостол Павле му је благосиљао уморне ноге, које је водила љубав и чежња да сви народи упознају и заволе Христа. Свети кнез Лазар цјеливао је њега, коме је срце пламтјело за Косово. Његов Отац, Свети ава Јустин, грли га сада, са свима светима, своје чедо, што је незнане Мученике и Мученице своме народу открио и подарио као помоћнике и заступнике. А брат му, Владика Атанасије, час плаче, а час се смије, од радости што има таквог брата, и то за вјечност.
Ми, његова дјеца, након прве туге, захвални смо и радујемо се што нас није оставио сироте. У Христу је родио и подигао доброг крманоша. Њему нас је повјерио, да збринути, вољени, пловимо на Броду Спасења, у Цркви Христовој.