Добри познаваоци, као и љубитељи и поштоваоци сликарства, који су 12. децембра присуствовали свечаном отварању самосталне изложбе слика и цртежа академског умјетника, сликара Наода Зорића, имали су још једну изузетну прилику да се увјере у снагу његове сликарске имагинације. У моћ сугестивности, запретану кроз наше ликове насушне, и горштачке, из прошлих, али и ових времена, који својим цртама и бизарним погледима мутних очију свједоче о исконском јединству меридијана на којем се налазимо, и лица, на којима се наше поднебље заувијек сурово оцртало исписујући сву историју патње и усамљености.
Имајући у виду познату теорију Иполита Тена о раси, средини и тренутку, по којој географска локација пресудно утиче на психу човјека и народа обликујући је, рекли бисмо да се ова и оваква теорија на најбољи начин управо пресликала, одразила у портретима сликара Наода Зорића.
На изабраним, и избораним лицима портрета доминирају вјетрови и сњегови, мразеви и љетње жеге, као одраз сурове климе, која негостољубиво настоји сатријети човјека на црногорском љутом кршу. Али он, управо као у теорији Иполита Тена, поникао на камену, бива отпоран на суровост свог крајолика плаћајући притом данак својим бразготинама на лицу и у души. Зорићеви портрети су тек на трен застали на сликама у свом мукотрпном ходу стазама и богазама, док им вријеме исте те стазе и богазе оцртава на образима преко оштрих бора, свједока суровог битисања у исто таквој суровој и немилосрдној земљи.
Портрети овог врсног портретисте, наше архетипске слике људи са села, њихови образи, избраздани као кањони и ливаде ожиљцима времена, на чудесан начин подсјећају и на једно дјело великог нобеловца Андрића: “Стазе, лица, предели”. Андрић је истицао да је међу свим стазама и путевима, и мислима о њима, код њега централно мјесто заузела стаза којом је први пут проходао.
На исти начин, код Зорића доминира његова сеоска стаза, она, којом је први пут проходао, на којој је духовно прогледао и видио лица и предјеле. Управо на таквој једној архетипској стази он се сусрео са лицима руралног свијета, која су му заувијек остала у сјећању, и која га и даље креативно провоцирају да им се враћа на својим платнима. Па су се код овог сликара, у његове креативне визије, једном засвагда императивно усликале људске црте, јунака и јунакиња на његовим платнима. Упутиле га да пође својом особеном сликарском стазом, којом зна како је могуће ићи и напредовати, и притом не залутати у лавиринт и раскорак између жеља и могућности.
Стога бисмо могли устврдити да су андрићевске стазе, лица и предјели нашли свој пуни, фантастичан, креативан одраз у сликарским визијама Наода Зорића. У његовим сликама-сугестијама, шифрама наше прошлости, наших помало, или повише, јуродивих лица, преко којих проговара цијела наша прошлост, историја и изгубљеност у времену и простору. Зато је Зорић управо наш Колумбо, проналазач прошлости, који нам кичицом и прстом упире у лица из плусквамперфекта. И тиме нас позива да се духовно сјединимо са прецима и њиховим лицима као мапама за повратак у прошлост, која нас и данас толико репресивно прати и кочи на путу за неко боље сјутра. За вријеме без бора и ожиљака, за поглед који, супротно погледима ликова Зорића са његових заумних портрета, неће одавати трагичну свијест о колективној патњи у времену и простору, о изгубљености душе на нашем кршу и исто таквој изгубљености у свемиру.
На руралним лицима Зорићевих јунака, на зачудним портретима посебно мјесто имају очи. Ако су, како се то већ каже, очи огледало душе, онда Зорићеви јунаци на његовим сликама говоре својим ћутањем и погледом више него многи бриљантни говори. Нјегови портрети се говором душе затварају у свој духовни лавиринт и тишину, а њихове очи одају сву трагедију, самштину у брдима на која је и Бог заборавио. Нјихове очи шаљу очајничке поруке о изгубљености у океану пропалих надања, уз жељу да се, са сјенком несреће у беоњачама, и са тачком трагичног у зјеницама, пронађу у оку посматрача. Онамо, гдје би, како то, између осталих, рече и Платон, требало да станује љепота, а умјесто ње титрају болни одбљесци промашености рањиве душе, у којој царује спознаја о краткоћи људског битисања на негостољубивој планети.
Психолошка потка Зорићевих портрета, поред великог сликарског техничког умијећа, самим тим представља дио саме суштине поетике овог мајстора кичице, који је љубитеље сликарства, оног суровог и тајновитог, још једном наградио новим умјетничким угођајем показујући да је својим стилом јединствен, непоновљив и загонетан.
Зорић је сликар психолог, ћутљив као и његови нијеми ликови на зачудним платнима. Али он притом својим портретима удахњује душу, уз профетско умијеће да испод кичице изнесе њихов бол на видјело преко њихових сурово избразданих бора и очију изгубљеног погледа. Али и преко окамењелих гримаса, преко положаја тијела, старинске одјеће, свега оног што је већ одавно зрело за музеј воштаних, или сликарских фигура. За музеј старина. Али што у Зорићевој сликарској поетици поново израња из прошлости, одухотворава се, чак подмлађује, подсјећа на себе и нас некад и сад.
Тако је Наод Зорић овом изузетном изложбом, галеријом својих ликова у Галерији, још једном указао на чињеницу да је наша земља, не само другима, него и нама самима, и даље у великој мјери терра инцогнита. Земља непозната, земља иза седам велова, које он скида преко бројних мистериозних портрета, она, коју жели приближити урбаном човјеку путем слике… Уз намјеру да нас подсјети и докаже ко су и какви били наши преци, какав је био исконски човјек с нашег тла, који и данас, мада софистицирано, и даље суверено живи у нама. То Зорић чини да бисмо се боље препознали у двадесет првом вијеку, и направили духовне паралеле између увијек провокативног некад и сад у изазовној дијахронијској равни.