Пише: Александра Белић
То што на интернету и огласним таблама одређених установа постоји море сајтова који вам ‘олакшавају’ и ‘излазе у сусрет’ пописом документације која вам је неопходна за добијање било каквог документа (лична карта, пасош, дозвола за рад у иностранству, изводи из матичних књига рођених, те умрлих…) – то све окачите мачки о реп и одвојите месец дана стрпљења и дебелих живаца.
Другим речима – увек ће вам фалити само још један папир а, ако га неким чудом имате јер сте се доследно на више места потковали предзнањем за одлазак на шалтер, ни то вам не вреди пет пара јер ни тај можда најмање битан фамозни зли папир неће бити валидан и прихваћен из милион разлога – није оверен код нотара, није оригинал, старији је од шест месеци, случајно вам је окрзнут, пала је на њега кап кише и учинила га неважећим, па ће вас госпођа са шалтера, у најбољем случају, послати да га објавите неважећим и извадите нови, пре тога наравно, уредно морате платити таксу и тако унедоглед…
Џаба вам дигитализација, џаба вам чипована лична и пасош, џаба вам паметни телефони, ма џаба вам и тата министар у Влади, јер нема те силе која може да победи лепоте километарских редова које су нам, очито, остале као успомена на нека срећнија и лепша времена.
Има то и добрих страна ако у ред одете два сата пре почетка радног времена, па ће се чекање од пет сати свести на ништавна три за која не можете као човек да стигнете ни да се посвађате са бахатима који би само нешто да питају, а камоли да стекнете друга до гроба.
И још нешто, на ваше радно време заборавите, те узмите неплаћено месец дана или неискоришћени одмор од прошле године који сте чували да спремите крсну славу. Једина олакшавајућа околност је што ћете на крају добити своја документа, али не иде ништа преко ноћи, нити се прасе гоји уочи Божића…
Уосталом, толике године чекате на неки бољи живот, па вам ово дође као тренинг утакмица са самим собом.