„Одувек ме је занимало како се постаје убица”
Када се помене новинар и писац Вања Булић, свима прво на памет падне његова култна емисија „Бисери”. У разговору за Поглед.ме Вања се присјетио тог времена, осврнуо се на данашње прилике у новинарству и култури, а радо нам је открио и које нове планове има.
Да ли вам недостаје емисија „Бисери”?
„Више ми недостају људи који су прошли кроз емисију него сама емисија. Били су то људи из неког другог, чеднијег времена. Емисија се у парчићима расула по многим телевизијама, а док је приказивана, била је јединствена по много чему. Била је прва емисија која је на мали екран довела људе са маргине живота – криминалаце, наркомане, проститутке, ратнике који су зарадили продајући патриотизам, секташе… Кад се овако напише, онај ко није гледао те емисије, могао би да помисли да је ријеч о светогрђу. Али, људи тог профила су били само повод да се исприча како су и зашто постали на неки начин отпадници. Мене није интрересовао, на пример, сам чин убиства, што је данас прва тема у сличним емисијама. Мене је интересовало како неко постане убица, а одговор се најпре нађе у породици и одрастању. Недостаје ми та врста разговора са људима сумњиве прошлости, а мислим да недостаје и гледаоцима, јер ме често на улици питају ‘Кад ће поново Бисери’?!“
Она је обележила деведесете, много ликова сте претресли из тог времена, ко би данас били ваши гости у том формату?
„Емисија је кренула 1992. године и приказивана је на четири телевизије 20 година. Пребацивао сам је на другу телевизију кад год су нови уредници покушавали да јој промене концепцију. ‘Бисери’ су свој крај дочекали на ОБН телевизији у Сарајеву. Данас би ‘Бисери’ били богатији него некад, јер је и живот суровији него некад. Мислим да би политичари данас били идеални гости, јер је кравата и одело само рам који има задатак да замагли ружну слику. Када бих данас радио ‘Бисере’, потражио бих некадашње госте и комбиновао фрагменте старе емисије са оним што су они данас. Била би то одлична документарна емисија о времену у коме су клинци прерано одрастали, а маторци подетињили.”
У којој мери су се времена променила? Јесу ли деведесете заиста биле најтеже?
„Ако погледате Србију, времена се нису битно променила. Слично је и у Црној Гори. Зато је данас теже него некад, иако нема класичног рата, али ратује свако против свакога борећи се да преживи. Деведесете су биле погубне, јер су разбиле једну државу, коју је уважавао цивилизовани свет. Тешко је градити нову кућу на рушевинама старе, а то управо доживљавамо сви, осим Словенаца, који су веома лагодно улетели у либерални капитализам.”
Да ли данас осећате неку врсту цензуре будући да радите у медијима или тога у вашем случају нема?
„Цензура, посебно аутоцензура, питање је морала: или се бавиш поштено било којим послом или гледаш како да ушићариш, па пристајеш да будеш крпа. То је класична прича о новинарству данас. С времена на време напишем неку колумну, а тренутно радим интервјуе са интересантним људима на ТВ Корени, што донекле по концепцији личи на ‘Бисере’, међутим, гости нису људи са маргине. Потпуну слободу налазим у својим књигама. Моји романи у издању ‘Лагуне’ до краја лета ће достићи укупан тираж од 200.000 примерака, што је лако проверити на сајту ‘Лагуне’. Управо сам предао сценарија за две ТВ серије у продукцији Телекома . ‘Кафана на Балкану’ рађена је по књизи Аце Лукаса ‘То сам ја’, а ‘Тата у другом стању’ је серија настала по мом истоименом роману. Иначе, ради се и филм ‘Кафана на Балкану’, а премијера се очекује наредне јесени. Оно што ме највише радује је екранизација, тачније ТВ серија, по мом роману ‘Око отока’. Сценарио је радио мој син Душан. ‘Око отока’ је прича која прати живот породице Голооточана у периоду од педесет година.”
Причали сте јавно да је ваше детињство било тешко, морали сте, како сте навели, преко ноћи да одрастете. Да ли је то добро утицало на ваш даљи развој или пак имате горка сећања на тај период?
„Своје детињство не бих мењао ни за шта на свету! Све што сам постигао у животу зачето је у одрастању. Све то изгледа страшније када се прича, него када је заиста преживљавано, јер дете прихвата живот онакав какав је у датом тренутку. Роман ‘Око отока’ даје део одговора на то питање: највећи хероји времена зла су мајке које су одржале породице док су очеви прогоњени. Моја мајка, Цетињанка Босиљка, на пример, била је у поодмаклој трудноћи када су мог оца, поносног Дурмиторца, одвели на Голи оток. Могу само да замислим хаос у њеној глави након сазнања да ти готово сви у страху окрећу леђа, а ти мораш да идеш на дивљу киретажу, јер већ наредног дана треба зарадити новац за хлеб и млеко за двоје деце. Било, не помовило се.”
Да ли сте добијали претње, испричали сте једном приликом да су многи жестоки момци репетирали пиштоље због вас када вам је гост у емисији био бивши припадник ДБ Божа Спасић?
„Претње су стизале због писања у “Дуги”. Чини ми се да су ме жестоки момци и штитили, јер су ценили оно што радим. То ми је и Аркан рекао, иако није био задовољан како ‘Дуга’ пише о њему. Репетирање пиштоља је везано за емисију у којој је Божа Спасић причао о сарадњи поџемља и полиције, а ја упитао да ли може да каже неко име сарадника? Наступила је пауза од петнаестак секунди која је мени трајала као вечност у нади да ће Спасић одбити да одговори. Што се и догодило. У супротном би нас неко сигурно сачекао испред телевизије. Јездимир Васиљевић, газда Језда како су га звали, на Студију Б је рекао да ће ме ‘убити као пса, па могу да га тужим колико хоћу’. Радио ‘Понос’ је 1993. године објавио да сам убијен. Тешко је описати каква је паника настала у мојој породици кад су почели да звоне телефони…”
Шта вам је драже, рад на телевизији, посао новинара или писање романа и сценарија?
„Највише волим да пишем. Роман је врхунац. Небојша Јеврић ми је једном рекао да ‘онај ко уме да напише добар роман, може све у животу’. Склапање романа је као слагање коцкица у мозаику.”
Једном приликом сте изјавили да се сада, као зрео човек и писац стидите стихова које сте некад писали, због чега?
„Не сидим се се, већ су ми смешни. Не стидим се зато што су настали када сам био заљубљени гимназијалац, а смешни су зато што су писани у акростиху, па сам се довијао да задовољим форму и фасцинирам љубљену. Било је лако док сам се заљубљивао у девојке чија имена имају четири слова – Вера, Нада… А када је требало написати песму у акростиху за Илинку и Анастазију, наступили су стваралачки проблеми – како написати десет строфа?”
Познато је да сте били пријатељ са Џејом Рамадановским, требало је да пишете сценарио за филм о његовом животу. Шта се са тим дешава?
„Почетком девесетих година, када је Џеј био на врхунцу каријере, требало је да изађе књига о његовом животу. Све је било припремљено, данима сам с њим разговарао и смејао се до суза. Али, тада су плате биле пет марака, а књига је требало да кошта двадесет марака и издавач је одустао. Када је Џеј преминуо, једна продуцентска кућа ме ангажовала да напишем сценарио. Невоље су настале када се требало договорити са породицом око права за рад на филму. Продуцент тада није то обезбедио и ја сам одустао. Чуо сам да се филм припрема, али ја не учествујем у томе. Џеј је иначе човек који заслужује споменик у Београду, јер је типичан представник мангупа из предграђа и притом певач какав се само једном рађа. Он је наш Енрико Масијас.”
У једном интервјуа сте испричали да сте ви и Миломир Марић били на такозваној црној листи и да три године нисте могли нигде да се запослите. Како сте пребродили тај период?
„Сви из БК су се запослили након укидања телевизије. Једино нисмо Марић и ја. Он је био главни уредник, а ја уредник забавног програма и аутор две емисије које су биле у врху гледаности ‘Бисери’ и ‘Од бисера грана’. Пре неколико година, високи функционер ДБ Марићу је рекао да смо били на црној листи, јер смо остали на телевизији до последњег дана и радили емисије које су ишле само преко сателита. У тим емисијама најстроже смо говорили о онима који су укинули БК. Било је ту и отвореноиг вређања. Ти људи су били и део неостварених нада, представници оних за које смо се и нас двојица борили деведесетих година радећи у ‘Дуги’. Годину дана сам радио у Бањалуци, годину дана у Сарајеву и годину дана у Крушевцу на телевизији чији је власник тада био Братислав Гашић.” Писао сам књиге, играо одбојку и преферанс. Путовао сам два пута месечно у Сарајево и Бањалуку и снимао за три дана по неколико емисија.”
У вашој богатој биографији издваја се и филм „Лепа села лепо горе” на ком сте радили као косценариста, шта за вас данас представља та прича?
„Деведесетих година прошлог века, како је рекао Милован Витезовић ‘Србији се догодио народ’, а мени су се догодила ‘Лепа села лепо горе’. То је сигурно нешто највредније у чему сам и ја учествовао. Моја верзија сценарија је настала на основу моје репортаже ‘Осам дана у гробу’. Сценарио је драматизовала Биљана Максић, а затим су Никола Пејаковић и Срђан Драгојевић направили завршну верзију. Кад год гледам тај филм, а често га приказују на некој од телевизија, сит се исплачем. Филм знам напамет, али емоције изазива борба да се једна идеја оствари. А пред плеједом глумаца – капа доле. Да сам само то урадио у животу – био бих задовољан.”
Ви сте први јавно изнели детаље о отмици сина Лепе Брене, да ли вам је замерила?
„Претенциозно је рећи да сам ја први изнео те детаље. Ја сам само био упућен шта се догађа у породици Живојиновић, јер смо пријатељи. Исто вече када је Стефан отет био сам у њиховој кући. Срамотно је од једне државе да не предузме ништа како би се надокнадила огромна средства која је породица Живојиновић дала отмичарима. Јер, то се догодило у Србији, а не негде друго.”
Са Верицом Ракочевић сте ишли у школу, а она се једном приликом јавно жалила да сте је, цитирам, малтретирали и задиркивали. У каквим сте сада односима са креаторком?
„Верица и ја смо другари из школе, а то су најискренија пријатељства, јер се иза њих не крије инререс. Она је студирала дефектологију заједно са мојом сестром, па смо тако наставули дружење и после гимназије. Уочи санкција, ишли смо заједно у Атину, где је одржана њена модна ревија, а ја сам био водитељ. Прича о малтретирању је злоупотреба њених речи да сам је вукао за кике кад смо били ђаци.”
Каква је јавна сцена данас у односу на ону која се изродила деведесетих, да ли данас има више простора за културу?
„Простор за културу увек постоји. Тренутно се на позоршним сценама у Београду играју три представе рађене по мојим сценаријима – ‘Битанга у боји’ – у Академији 28, ‘Јаче смо од судбине’ – Култ тетатар и ‘Спонзоруша’ у ‘Славија театру’. Људи су се ужелели позоришта, па су сале поново пуне. У Београду се смењују фестивали у разним областима културе, а ја се посебно радујем ‘Београдском пролећу’, које поново креће после паузе дуге 28 година. Култура и уметност главни покретачи сваког напретка.”
Живимо у временима када се многи који имају мало више пратилаца на друштвеним мрежама дрзну да издају романе или збирке поезије, да ли је то по вашем мишљењу у реду?
„Није у реду ако то објављују озбиљне издавачке куће, јер у томе виде само профит. Ако сам финансираш свој пројекат – немам ништа против.”
Која је граница која дели уметност од писања као заната, како ми новинари умемо да крстимо наше умеће писања?
„Данас, нажалост, нема новина у којима новинар може да покаже и литерарну црту, или боље рећи – у којима неко може да препозна будућег писца и усмери га ка издавачима. Ја сам имао срећу да пишем у магазинима који су гајили репортажу, а тај жанр је најближи литератури. Али, и у интевјуу се може достићи значајан ниво уметности. Нажалост, данас интевјуи више личе на ћаскања, него на промишљен разговор. Да би се направио добар интервју, поред тога што се новинар припреми за разговор, неопходно је познавање драматургије како би се постигла одређена динамика. То је посебно видљиво на екрану јер треба ускладити слику и реч. Све је, у ствари, занат. И уметник је врхунски занатлија, одличан познавалац посла којим се бави. Неко, наравно, остане само занатлија. А то је већ питање талента и његове наградње.”
Александра Белић