Ванредни месец за нама

(трећи део дневника)

Пише: Марија Вешовић

Одавно нисам писала овај наш ванредни дневник, ево обећавам следећи ће бити онај последњи када све ово прође.

Рекоше нам, пре више од месец дана, наредне две недеље биће другачије, из дана у дан нам укидаше једно по једно, забрањиваше, кажњаваше и тако ове најдуже две недеље које ја памтим, а верујем и многи од вас, још увек трају. На почетку, уђосмо еуфорично у све ово, са плановима, очекивањима, осмехом. Временом једно по једено нам се губило. Планови, заборавили смо на њих, еуфорија о слободном времену спласнула веома брзо, а очекивања и осмех – све их је мање. Много тога нам се дешавало, много тога нам се променило у животу. А ми уместо активних учесника постали смо неми посматрачи. Имамо ми снаге изгледа доста, снаге да трпимо, да ћутимо, да жмуримо. Ћутимо и чекамо. Питате се сада, а шта друго можемо? Можда не можемо ништа, можда сте у праву. Али о том потом, имамо кад.

Ево чак смо сви учили, још увек учимо, неки су кренули од првих корака, а неки већ и до средње школе дошли. Научисмо ли нешто?

Првих дана, ова несвакидашња авантура, почела је са неверицом, као у другоразредним америчким филмовима. Онда се јавио страх, панике није било кроз град, осим оних паничних куповина док не потрошисмо парe.

Сада је све мање и оних дневних куповина, али трошимо залихе ипак им нађосмо сврху. Сви посташе хумани, сви изразише бригу за грађане. Ја не добих ништа, не знам ви? Чак ни оне отворене канале, и њих ми затворише. О неким попустма на плаћање рачуна, слушах, читах, али када рачун добих на папиру све исто пише.

Можда су заборавили, па ће одбити следећи месец. Цене у маркетима не смеју да скачу док траје ово необично стање (не смем га назвати ванредно, јер ће се наћи они да ме исправе и кажу да није), а оне скачу ли скачу, као да су нам кенгури по маркетима.

Добро, слажем се треба економија да се поправља, али што по нама? Статистике кажу да је велики број грађана добио отказе, а рекоше и да то не би смело. Шта знам, можда говоримо неким различитим језицима па се не разумемо. Или можда ја не разумем. Нисам економиста, па ми немојте замерити ако сам погрешно разумела, ја све ово на основу чисте логике и лаичког посматрања свакодневнице.

А кад смо код свакодневнице она нам је иста, из дана у дан. Претворисмо се у фикусе, само вегетирамо и чекамо. Само да не  буде да чекамо Годоа,  јер ове две недеље ми баш личе на то. Ко би рекао да толико дуго може трајати 15 дана.

Но добро, сведоци смо да је све могуће. Па и у 21.веку да нас уче како да перемо руке и одржавамо хигијену, изгледа да није имао ко до сада да нас научи томе, јер да јесте не би били у оваквом стању. Добисмо разне донације са стране, браво, хвала. Мени нико не донира ниједну маску, рукавице, зашто? Можда сматрају да сам довољне платежне моћи да могу да купим, шта је то за нас 0,51 цент за маску која је пре овога коштала 0,05 центи, оно јесте оне пре нису биле увозне можда. Ето не знам, вероватно за све ово постоји неко логично објашњење које је мени промакло.

Слобода кретања, сећате ли се тога, то је оно што нам је Уставом загарантовано. Али ето нема је, кажу тако мора, а зашто не мора у Аустрији, Немачкој Швајцарској, итд. Има вероватно и ту неке логике само је ја не видим. Много тога ми није јасно за ових 30 дана, много тога што видим изгледа да не видим.

Изолација је ова баш чудна, чудно делује на мене, изгледа да не треба да верујем својим очима, а ушима једино ако чујем више пута.

Но добро…одужих, ево исто као и ове две недеље. Опростите ми. Остаје нам да чекамо крај маја, почетак јуна, рекоше да ћемо, вероватно, тада да се враћамо у нормалу. Само се надам да ћемо остати нормални у свему овоме. Чувајте се, прво својих мисли па онда редом и у здрављу се читамо!