Припремила: Ивана Рмуш
„Да није било оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса
на Кајмакчалану. Да црногорски орлови, они млади људи, који у трену
презреше смрт, својим грудима не затворише мојковачка врата и тако не
дозволише непријатељу да се јави српској војсци у бок и позадину,
можда би судбина српства била заувијек запечаћена…”
Мало људи зна ко је написао ове дубокоумне ријечи. Била је то Василија
Вукотић, ћерка чувеног сердара Јанка Вукотића.
Василија Вукотић је рођена 1897. године на Чеву, њен отац Јанко, био
је у сродству са краљевским домом Петровића. Био је братанац
црногорске краљице Милене, жене краља Николе I Петровића. Тако је
Василији њено племенито поријекло омогућило да се школује на Руском
институту на Цетињу, који је основала руска царица Марија Фјодоровна –
Романов. Заједно са још стотинак најбољих дјевојака Црне Горе учила је
на српском, руском и француском језику и спремала се за позив
наставника и васпитача.
Међутим, како то често овде бива, миран живот и школовање прекинуо је
Балкански рат. Краљевина Црна Гора је кренула у бој за коначно
ослобађање од османлијске тираније. Васпитана у духу родољубља, тада
петнаестогодишња Василија добровољно се пријавила у болничарке.
Заједно са њом пријавила се и њена мајка Милица. Од првог дана рата,
заједно са мајком је учествовала у свим важним биткама. После огромних
жртава на Скадру, Тарабошу и Бардањоли, његујући рањенике и слушајући
њихове исповести, уверила се да је рат највеће људско проклетство. О
свом ратном ангажовању рекла је касније:
„Шта је било одлучујуће да се нађем на бојишту, да се изложим смртној
опасности и суочим са језивим ратним призорима? То што сам била
старија од брата! У то време из појединих црногорских кућа у рату је
било и по пет мушких глава, а из куће сердара Јанка Вукотића –
ниједна. То сазнање мучило је мога оца; као да је био врло несрећан
што нема мушке деце стасале да стану под ратни барјак. Али кад већ
није имао одраслог сина, имао је кћер…“
Била је једина жена на фронту, притом ћерка сердара, бринула је да је
ратници неће прихватити и да ће јој забранити да буде са њима. Лепа
Гагуна, како ју је отац звао, сама је преносила заповијести подређеним
јединицама.
„Стрепјела сам од помисли да се неко може успротивити, да ће рећи:
„Шта ће она усред бојнице?“ Истина, ја сам на ову могућност помишљала
раније, уз пут, па сам се била припремила за разговор. Хтјела сам да
их подсјетим на оне храбре Црногорке које су се од првог дана рата с
Турцима нашле најприје иза линије фронта, а потом продрле и на сам
фронт…“
Када је објављен рат црногорска војска је већ била на граници.
Међутим, восјску су пратили читави одреди жена. То се никако није
допало краљу Николи па је нареди да се женама никако не дозволи
приступ бојишту. Та забрана се некако одржала до самог јуриша али
након тога нико није могао дозволити женама да не притекну у помоћ
рањеној браћи, мужевима, очевима. око пет стотина жена јурнуло је за
војском одмах након заузећа тврђаве. Када је краљ дошао да види
рањенике затекао је велики број жена како даноноћно брину о
рањеницима. тада је стари краљ укинуо наредбу о забрани учествовања
жена на бојишту.
Василија Вукотић је учествовала и у Мојковачкој бици, последњој
трагичној епопеји Црногорске војске у Првом светском рату. Василија је
била сведок надчовјечанске борбе нашић војника док су бранили
одступницу српској војсци која се повлачила ка сјеверној Албанији.
„Еј, моја мала, моја велика Црна Горо! Велика си и величанствена на
овај крвави празник, на овај свети дан, пун страве и ужаса. Сва си у
пламену, гориш и нестајеш. Твоји синови леже без крви, без свијести,
згрчени, искомаданих црева, откинутих руку и ногу. Нема ко да их опоје
и сахрани. Еј, Црна Горо, племе ти љубим, образ ти љубим, крш ти
љубим, не дај се! Нека Шваба упамти овај дан, овај православни Божић,
овај мраз, снијег обојен и његовом крвљу, нека упамти ово српско племе
на чију је земљу пошао“.
Након што су сви њени одведени у ропство, Василија се удаје за љекара
из Никшића Ника Мартиновића, који касније бива убијен на подмукао и
свиреп начин. Годинама касније Васлија се удаје за сарадника свога
оца, пролављеног генерала Блажа Врбицу.
После смрти генерала Врбице, Василија је живјела усамљено и повучено у
своме стану у Београду, у Улици Мајке Јевросиме 11. Умрла је 20.
новембра 1977. године у осамдесет првој години живота. Сахрањена је у
гробници свога оца сердара Јанка Вукотића.