Велике љубави наших писаца

АНДРИЋ И „ЈЕЛЕНА ЖЕНА КОЈЕ НЕМА“ (2)

Пише: Марија Вешовић

( Из неког другог угла)

Иво Андрић, једини нобеловац за књижевност са простора бивше Југославије се често жалио својим пријатељима на емотивну усамљеност коју је осећао. Ретки су знали о његовој тајној љубави према жени коју није смео да воли. Жени, која је била удата за његовог најбољег пријатеља. Често су се виђали, дружили али никада сами и никада у неком емотивном дијалогу.

Андрић је четири године провео у  Београду, живео у хотелу Ексцелзиор, где је и писао први део триптиха „Јелена, жена које нема“.  Година су се многи питали ко је она које нема? Књижњвни критичари се слажу да „иако  сврстана у приповетке, „Јелена, жена које нема“ противи се основној карактеристици епског дела – не да се препричати, она нема фабулу. Она је као леп сан, који упркос силном труду, никако не може да се речима опише“. У овом делу, Андрић, у првом лицу једнине, прича да своју Јелену најчешће виђа од пролећа до јесени, у разним својим визијама где му је била неопходна  пригушена светлост: „Кад сам ушао у предсобље, владао је у њему већ полумрак са којим се немоћно борио једини прозор, још црвен од вечерњег неба. На поду је лежао мој пртљаг већ спремљен за пут. Међу коферима са главом на највећем од њих, са лицем окренутим ка земљи, лежала је Јелена.“

Иво Андрић, је био велики заводник, понашао се према женама као према играчкама и није их дуго волео, брзо би му досадиле, свака од њих, осим „Јелене“. Ко је била Јелена? Управо његова тајна љубав, жена његовог најбољег пријатеља прва школована српска костимографкиња Милица Бабић, удата Јовановић. Писао јој је писма док је још била у браку, ословљавао их је са „Драги пријатељи“  потписивао их је као Мандарин, јер је то био надимак који му је она дала, али никада нису прешли ту границу – имали су само писма.  Три деценије је трајала њихова грешна платонска љубав. Она је била његова Јелена жена коју није имао, жена од које је често бежао и стално јој се враћао- не њој, већ на дружења са њом и њеним супругом, што је било још болније, али је ипак виђао и био у њеној близини.

Као и увек у свакој несрећи има и среће, тако се и Андрићу  осмехнула срећа. Милица је постала удовица. Након толико година чекања да се оствари љубав- дочекали су је. Иво и Милица су се венчали у септембру 1958.године, годину дана након смрти њеног мужа и она је постала ипак жена коју има. Три године након тога, Андрић добија Нобелову награду за књижевност коју прославља заједно са својом Милицом.

Међутим, уживали су у својој љубави само десет године, нажалост Милица је преминула 1968. Андрић је тада написао: „Сада видим – наша је судбина да сагоримо. Увијек сам тако осјећао свијет и себе у њему, иако нисам увијек имао снаге ни могућности да тој истини погледам у очи и да је мирно прихватим. Сад, кад је све добро моје у једном трену изгорјело, видим јасно: све што се на земљи рађа и под сунцем живи иде тим путем. И томе не треба тражити разлога, смисла ни објашњења“. После њене смрти, Андрић се повукао у себе, живео као сенка, таворио своје дане и чекао тренутак смрти када ће поново бити поред своје Милице. Преминуо је 1975, а његова урна је положена поред гроба Милице Бабић.

За писање овог текста кориштена је релевантна и доступна литература из које су и преузети обележени садржаји.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pin It on Pinterest