Велике љубави наших писаца

ЧИКА ЈОВА ЗМАЈ И ЊЕГОВА РУЖА (3)

( Из неког другог угла)

Пише: Марија Вешовић

Јован Јовановић Змај био је учен човек великог срца. Свима нама познат као један од најпопуларнијих  писаца поезије за децу, макар у она нека стара времена, али верујем да се још увек деци читају његове песме. Човек великог срца, који се пером борио против животне трагедије која га је снашла. За крај овог првог серијала, оставили смо најтрагичнију судбину једног од наших писаца. Можда је било већих љубави, тужнијих, али трагичније судбине није било.

Змај је по природи био веома стидљив. Као дипломац упознао је девојку, која му је на први поглед украла срце. Дао јој је име Ружа и посветио јој је своје најлепше стихове. Због своје стидљивости, приликом упознавања се чак није ни усудио да разговара са њом, већ јој се у својим песмама обраћао као „анђелу и по души и по лику“. Међутим све те песме које је писао, у којима је описивао своју љубав и њен лик, нису их спојиле. Тако да је на крају решио да јој напише писмо у којем открива своја осећња:

“Мила госпођице Ружо, увек сам се чудио кад је ко писао писмо тамо где би се речима изразити могао; сад видим да нисам имао право. Сад најбоље видим да има ствари, које се ни речима ни писмом довољно казати не даду, а затајити, прећутати, никако. Ви читајући сад ово писмо или сте се намргодили или – или сте се можда мало застидели осећајући да вам сасвим неповољно није. Ако се мргодите, дерите писмо таки; молим Вас немојте даље читати, – што и да знате где помоћи не можете, – подерите га таки, па заборавите, да сте га икад добили, – заборавите сасвим, – Ви ћете лако – а ја како узмогу. Али ако подерали нисте, ако сте (не само из љубопитства) и на ову страну прешли, то седите па ми напишите да ли је Ружино срце сасвим њено, па ако је – и ако ја Ружи сасвим немио нисам, ако бих могао и милији бити, то ми шаљите брзо то неколико речи, да их пољубим онако, како се само еванђеље љуби…Будите ми здрави, – сам се чудим од куд сам нехотице писмо ово пољубио.”

Скупио је храброст и послао писмо, али чим га је послао побегао је из Новог Сада, јер није смео остати чак ни у истом граду где је и његова „Ружа“ док буде читала писмо. Плашио се одговора, плашио се неузвраћених осећања. Када се после неког времена вратио, чекао га је одговор, писмо на столу. Од ње, од његове Руже. Дуго му је требало да скупи храбрости и да га отвори. Али је ипак то учинио, срце је почело убрзано да му лупа, руке су му дрхтале, а у писму је писало:

“Поштовани господине, Кад сам Ваше писмо примила, нисам знала јесам ли будна или ми је на сну дошло. Дуго сам се мучила, оћу ли детињу дужност преступити и без материног знања жељу Вам испунити, најпосле одважим се уверити Вас да је срце још сасвим моје, да чије би било, кад све досад нисам знала да се може коме поклонити, слушала сам више пута ал’ осећала и веровала нисам.Ружа”

Његовој срећи није било краја, састали су се, љубав је цветала, почели су заједничи живот и заједничке снове. Почео је и најсрећнији период његовог живота, који је и опевао стиховима у збирци песама „Ђулићи“.  Међутим, велика срећа није трајала дуго. Док је, на пословном плану све у животу Јована Јовановића Змаја ишло узлазном путањом, у породичном животу су почеле да се нижу трагедије- један за другом. Њихов син, првенац, је преминуо у трећој години, ћерка је живела само три месеца, треће дете умире након недељу дана, а четврто одмах по рођењу. Срце мајке је, од туге недуго након тога препукло, и она је преминула, није издржала сву трагедију која их је снашла. Оставила је, међутим бебу од два месеца за собом, али ни она није дуго остала у животу, Јованова мезимица, јер је мислио да је несрећи крај, да не може даље, ћерка Смиља умире у другој години живота.  Јован је остао сам, опевао своју тугу у збирци песама „Ђулићи увеоци“. У ове две збирке песама је описана сва љубав и туга која га је задесила, сва срећа и несрећа. Окренуо се, Змај, после свега тога, свој деци света, окренуо се раду. Тражио је утеху у писању, превођењу. Чекао је дан када ће отићи код своје породице, живео је дан за даном са истом жељом, да се што пре придружи вољенима на небу. Тридесет година је потрајало чекање тог дана, тридесет тужних, усамљених година, година самоће. 1904.године, заспао је и у сну је умро. Мора да је сањао како су сви скупа заједно и како су весели. Отишао је код своје породице да наставе тамо где су стали, да наставе да живе у срећи која им није била суђена. Остале су иза њега песме, остало је сећање које и данас живи кроз његова дела, али је остала и тужна прича о његовој судбини. Нема тога којем се не стегне кнедла у грлу када чита или слуша о животу чика Јове Змаја- увек са осмехом на лицу за сву децу, осмехом на лицу, а тугом и црнилом у души.

За писање овог текста кориштена је релевантна и доступна литература из које су и преузети обележени садржаји.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pin It on Pinterest