Весна Дедић за наш портал: Позовите ме, шетаћу иванградским улицама

„Онолико доброте и љубави колико дајеш, мораш знати и да узмеш“

Весна Дедић  је  до сада  објавила романе „Као лето“, „Заувек у срцу“, „Сунце мени, сунце теби“, „Ти си мени све“, „Пола душе“, „Загрли ме“, „Чувај ме“, „Ничија“, „ Никад нисам“. Од 2010. сви њени романи су међу најчитанијима у региону и изазивају пажњу претежно женске читалачке публике. Власник је издавачке куће „Дедић“, аутор емисије „Балканском улицом“, сувласник Радионице за медије „Офисина“. На својим промоцијама у овиру пројекта „Булевар женских тајни“ и у својим јавним наступима труди се да допринесе подизању свести о женским правима и проблемима.Живи у Београду са кћерком Ленком.

Ексклузивно за наш портал Весна Дедић одгвара на питања. Велико нам је задовољство што нам је указала поверење да објавимо овај интервју.

1.     Приморје Црне Горе је неизоставно у Вашим романима, зар Вас север не инспирише?

Тачно је да се у свим мојим романима дешавају најлепше сцене на Приморју, али исто тако је тачно да се у роману „Чувај ме“ неке од најлепших сцена дешавају на северу Црне Горе, тачније у околини Плужина.

2.     Да ли сте некада били у Беранама и ако нисте зашто? (Ако је одговор да Вас нико није позвао, ево Вас ми позивамо да организујемо промоцију овог новог романа.)

Волим Беране. Док се звао Иванрад, долазила сам као дете на нека такмичења у Иванград и сећам се неких сцена. Никада ме нико није звао да одржим промоцију, а ако позовете врло радо ћу доћи.

3.     Шта мислите о људима у Црној Гори, посебно о положају жена?

Не одговарам на таква питања, питања где се карактер људи веже за географски положај. До пре појаве Итернета и пре миграција људи могли смо да говоримо о карактерним особинама племена и градова. Данас је људска психа подложнија променама под утицајем медија него што на њу утичу породица или идентитет нације. Положај жена у Црној Гори не зависи од традиционалних модела васпитања,  већ од чињенице колико се свака понаособ успела изборити за своју слободу пре свега образовањем и радом.

4.     Колико су по Вашем мишљењу жене у Црној Гори, посебно на северу заступљене у јавним дешавањима?

Ја сам Црногорка и знам да све Црногорке, па и оне на северу плаћају цех, да трпе зато што су сувише пристојне да би се наметале. Тако дозвољавају лукавима и гордима да се уздигну изнад њих. Не знам да ли су довољно жене на северу Црне Горе присутне у јавном животу, али знам да ја  као Црногорка која је врло присутна у јавном животу целог региона никада нисам добила позив ни једне црногорске библиотеке да имам промоцију. Моје колегинице из Београда су врло чести гости. Црна Гора има проблем са признавањем сопствених вредности. Увек нам се чинило да је боље нешто што није наше. То је моја велика туга. Када гостујем у Сарајеву или Скопљу, Бања Луци или Београду увек ми је туга када помислим да такав аплауз никада нисам дбила у Подгорици или Иванграду, јер ме никада нико није позвао.

5.     Једном сте изјавили за магазин Глориа, да Вас нико званично из Црне Горе није позвао да урадите промоцију Вашег романа на територији Црне Горе. Да ли је то тачно и шта мислите, због чега је то тако?

 Ето, кажем вам да је то тако. Два пута за последњих десет година имала сам промоцију у Будви коју сам сама организовала уз помоћ Турстичке организације Будве и једном била гост на Пургатoријама у Тивту. Сећам се  да сам, када сам написала роман  “Пола душе“ чија се радња дешава на Цетињу почетком 20-ог века и у најлепшем светлу говори о Црној Гори, писала меилове културним институцијама у Црној Гори са жељом да се организују промоције…Никада ми нико није одговорио.

6.     Шта мислите о новим књижевницима у Црној Гори, да ли истичете неког посебно?

Не пратим довољно ни србијанску ни црногорску сцену да бих могла некога да истакнем. Не стижем да читам у последњих десет година толико ревносно да бих се усудила неког јавног да издвојим.

7.     Колико Вам сметају и да ли Вам сметају промене у званичном језику којим се говори у Црној Гори и шта мислите о томе као новинарка, а и као књижевница, с обзиром да сте и Ви из Црне Горе пореклом?

Ја сам из Црне Горе пореклом и причам и данас језик којим ме је учила наставница српскохрватског језика Кажа Брковић у Основној школи Саво Пејановић у Титограду. Тако ја причам, а разумем и читам и бошњачки и црногорски и хрватски. Не стојим лоше и са макединским.

8.      Какав утисак на Вас оставља тренутна ситуација у Црној Гори?

Што се тиче политичке ситуације, мислим да као неко ко је гледао својиим очима рат у земљи у којој сам рођена, дакле у Југославији, једино паметно што могу рећи је следеће: Ово није тренутак за расправе о Србима и Црногорцима уз лозу за кафанским столом, нити да се ситуација решава на улицама па чак ни мирним шетњама. Сматрам да Ђукановић и Вучић треба да седну за сто и пред укљученим камерама, да сви видимо и чујемо, разговарају отворених карата у име спаса мира у овом делу Балкана. Болно ми је када гледам садашњу ситуцију и натписе у новинама. Трудим се да их не читам. Оно што сам одувек мислила о односима Црне Горе и Србије пише у роману „Пола душе“ и остало је записано у генима, култури и васпитању моје кћерке која говори и српски и црногорски.

9.     Да ли Вас можемо очекивати да прошетамо и Иванградском улицом?

Врло радо ако ме неко позове.

10.  Нови роман излази у јуну, да ли нам можете дати неки ексклузивни наговештај у ком граду у Црној Гори је главни лик „неће дати“?

Нисам још одлучила, ни да ли ће рећи Не дам те, или ће је препусти туђим рукама.

Драга Весна, хвала Вам на издвојеном времену и надам се да ћемо ипак прошетати Иванградском улицом да понесете и из овог града лепе успомене о којима би можда могли да читамо у неком наредном роману.

Интервју урадила: Марија Вешовић   

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pin It on Pinterest