На данашњи дан, 1975. године, у Пљевљима, рођен је наш најбољи заступник пред прецима, наш најљепши, вјечито млад, вјечито поносан — Предраг Пеђа Леовац.
У име генерације која је пристигла касније, чувамо те од заборава уз наду да си негдје насмијан, са осталом својом браћом, нашим момцима са Кошара, далеко од брлога и блата коме ми недостојни, овдје на земљи, припадамо.
Овог пута, умјесто посвете, стихови Рајка Палибрка, он је то написао боље од нас:
Брате, вечерас ти се враћам на Кошаре,
Видиш, рана ми се скоро замладила,
И на лицу ми се не познаје ништа,
Метак ме не хтједе,
А рана ће некад
Бити само спомен са бојишта.
Тамо се гине и ја морам ићи,
А тебе брате, ако ко упита,
Ако се не вратим, што сам тамо био,
Реци му да сам пао чувајући
Моју Тикову и твоја Корита.
Брате, вечерас ти се враћам на Кошаре,
Да видим хоћу ли ког живог затећи,
Јер српски официр битку не напушта,
Идем, па кад ћу преко Метохије,
Потпуно сам пјешке прећи.
Дођох само да видим мајку,
И браћу и оца
И ове крушке дивљаке крај пута,
Да моја душа, сјутра, кад је пустим
На Кошарама или на Паштрику,
Случајно негдје не залута
И оде полако преко ливаде,
Између храстова, стазом, кући.
Последњи зраци мартовског сунца
Над Љубишњом су умирали
Његово лице милујући.
И данас послије толико љета,
Од кад је погинуо од Арнаута
У љутом боју, јуришајући,
Погледах према његовом гробу,
Па пут његове куће старе
И чух како ми мирно говори
Ко да је пошао да бере јабуке:
Брате, вечерас ти се враћам на Кошаре.
Ми знамо ко смо