– Зашто робујемо тако дуго, оче?
– Због греха, сине – шаптао је отац.
– Оће ли наше ропство бити вечито, оче?
– Неће, сине.
– Шта ти је доказ за то, оче?
– Лазарева правда, сине, и Милошево јунаштво.
И син је бивао охрабрен и оснажен тим речима, и с више сјаја у очима подвијао је леђа под теретом ропства.
Робље презрено и прогањано, скупљало се ноћу по свима задужбинама Немањића, и утучено питало је свога пастира:
– Кажи нам, оче, оће ли сванути скоро и нама дан?
– Свануће, децо, један дан велики као Видовдан, но светлији од (оног) Видовдана.
– Где то пише, оче?
– На Косовом пољу су написали то својом крвљу Лазар и Милош. Лазар се приволео небесној правди која увек побеђује правду земаљску. Милош је показао јунаштво, које је увек јаче од тираније. Наши господари господаре над нама земаљском правдом и тиранијом. Зато њихово господарство не може бити дуговечно.
И робље је одлазило на службу и у патњу, охрабрено и оснажено пастирским речима.
Столеће које је долазило, питало је столеће које је одлазило:
– Шта ми остављаш у наслеђе?
– Ропство и наду, био је одговор.
– Какво ропство? питало је ново столеће.
– Ропство теже од пакла, био је одговор.
– Какву наду?
– Наду у остварење пророчанства народног о једном дану великом као Видовдан, но светлијем од (оног) Видовдана.