„Став Уједињене Црне Горе је јасан од почетка кризе: дијалогом парламентарне већине доћи до компромисног рјешења које ће бити одрживо како би смо успоставили владавину права и правде. Ништа више и ништа мање. Очигледно је да управо ове две ствари недостају, дијалог и спремност на компромис“, рекао је у разговору за ИН4С посланик Уједињене Црне Горе др Владимир Добричанин. Он је истакао да је то и разлог политичког лутања по којекаквим странпутицама те се једно изјављује данас, друго сутра а се то заједно прекосутра више не важи.
Здравствени систем Црне Горе и његови челници у вријеме владавине Демократске партије социјалиста били су предмет оштрих критика са Ваше стране. Какво је стање сада, више од годину дана након формирања прве демократски изабране Владе Црне Горе?
Нажалост, континуирано присуство корона вируса и даље диктира темпо транзиције и промјена у здравству које су пријеко потребне и које сви очекујемо. Поред кадровских промјена које су биле неопходне како би се приступило и осавремењивању здравства, приступило се и такозваном мапирању здравственог система Црне Горе. Мапирање је први и најпотребнији корак како би смо се суочили са оним шта тренутно здравствени систем нуди и на основу чега ће се процјењивати у ком правцу треба да се развија и, што је најбитније, који су нам приоритети што ће се све сублимирати у стратегији развоја здравственог система.
Сама чињеница да здравствени систем није реално реформисан последњих осамдесетак година и да је потребна темељна реформа како самог сектора здравствених услуга (болница и домова здравља) тако и система здравственог осигурања, говори у прилог дуготрајности и комплексности приступа овом проблему. Не треба очекивати резултате “преко ноћи”, али је изузетно битно да се у остваривање ових задатака кренуло пуним капацитетима.
Пандемија корона вируса траје већ дуже вријеме. Назире ли се, према Вашем мишљењу, крај овој пошасти?
Мислио са да ће нам на ово питање одговорити епидемиолози прије годину дана, међутим како ми, здравствени професионлци, тако и грађани, ни до данас немају понуђен одговор. Очигледно је да ковид-9 не поштује неке стандарде на које смо се навикли код сличних вируса и да су мутације чешће и комплексније него што се очекивало. Допринос томе је мала стопа вакцинације јер су се све мутације које су до данас евидентиране, дешавале код невакцинисаних особа. Нажалост, антивакцинационе поруке је значајно лакше пласирати просјечном становнику наше планете, још када ту додамо мало мистерије и глобалне завјере богатих онда се добија непробојни зид који може имати несагледиве посљедице. Последња мутација, са сада већ доминантним омикрон сојем ипак слути на добро без обзира што је број заражених огроман, а сам вирус превазилази све досадашње сојеве по способностима ширења. Наиме, број хоспитализованих и, што је најважније стопа смртности не прате број заражених, већ је неупоредиво нижи од свих досадашњих сојева. То може слутити на неки почетак краја пандемије али се ја тренутно не бих усудио да то и тврдим јер нас је овај вирус до сада много пут демантовао у нашим знањима и процјенама.
Јануар можемо назвати и ,,празничним мјесецом“. Шта то значи у односу на актуелно повећање броја заражених корона вирусом у држави?
Очекивано је да дође до пораста броја заражених у празничним мјесецима, нарочито у јануару. Наши највећи правници су у том мјесецу. Мјере које је донијела Влада Црне Горе су рационалне и оне су донешене на основу процјена свих сектора који су витални за нас као државу. Губици се процјењују на око 20 па и до 50 милиона евра што је изузетно значајно када погледате са становишта јавних финансија. Ипак, тражила се средина, реалност у односу на еидемиолошке захтјеве. Лично, мислим да је примјена рационалних, уравотеженијих мјера неопходно јер би у супротном у овако малој, економски фрагилној земљи, било национално погубно спроводити мјере које ће довести до слома економије чије би посљедице биле несагледиве, а њихово санирање се мјерило у деценијама. Овим путем желим још једном да позовем све који се нису вакцинисали да то учине како би смо се ослободили овог зла.
Нова година – нова Влада? Или пак, мањинска? Шта је узрок политичке кризе у Црној Гори која траје практично од септембра 2020. године и које су њене посљедице?
Недораслост демократији и непостојање воље за дијалогом и компромисом су основни разлози политичке кризе у Црној Гори. Такође, недопустиво уцењивање води у све дубље подјеле и повећање неповјерења у све институције система али и институције каква је ЕУ која се за сада суптилно држи по страни што не доприноси расплету кризе. Ако пођемо од основног постулата демократије успостављеног још у античкој Грчкој, а то је да народ влада преко својих представника у парламенту и да се на тај начин одражава воља већине, овде је тај постулат грубо погажен и једним уцењивачким тоном се одређује ко може а ко не може да партиципира у директној власти. Став Уједињене Црне Горе је јасан од почетка кризе: дијалогом парламентарне већине доћи до компромисног рјешења које ће бити одрживо како би смо успоставили владавину права и правде. Ништа више и ништа мање. Очигледно је да управо ове двије ствари недостају, дијалог и спремност на компромис. То је и разлог политичког лутања по којекаквим странпутицама те се једно изјављује данас, друго сутра а се то заједно прекосутра више не важи. Да ли треба бирати нову Владу или реконструисати већ постојећу то је питање за 41 посланика парламентарне већине. Уједињена Црне Гора из потпуно прагматичних и рационалних разлога сматра да је реконструкција Владе идеално рјешење које ће довести до политичке стабилности која је свима пријеко потребна, а изискује значајније мање времена и процедура на које ћемо изгубити драгоцјено вријеме.
Што се мањинске Владе тиче став Уједињене ЦГ је јасан: тај концепт је неприхватљив и представља потирање демократије и изборне воље грађана исказане на изборима 30. августа 2020. године. Такође, овај концепт, назовимо га преседан, може довести до дестабилизације Црне Горе и имати озбиљне посљедице на даље изборне процесе. Каква је онда сврха уопште организовања парламентарних избора када већина коју је народ изабрао не учествује у власти?
Шта актуелна политичка ситуација значи за српски народ у Црној Гори? Зашто се одлаже попис становништва и потписивање Темељног уговора са Српском православном црквом?
Српски народ у Црној Гори се изборио за оно што је и била тема свих дешавања током деценија политичке борбе али и борбе против прекрајања историје и затирања прошлости. Он је данас једнак са свим другим народима који чине Црну Гору. Он није народ који је од некуд дошао па се ту у скорије вријеме населио већ је он тај, суштински, државотворни народ из свих гусларских пјесама. Данас нас називају посрбицама, литијашима, окупатором, фашистима… И даље траје харанга оних који су на овим подјелама владали скоро три деценије. Данас их ја нећу називати никаквим погрдним именима јер сматрам да је вријеме подјела за нама и да ми морамо бити другачији од њих. Срби су у Црној Гори представљани као политички ретроградни, образовно инфериорни и суштински примитивни. Одлучан одговор на такве констатације су биле величанствене Литије које су показале ко смо и шта смо заиста. На њима је било и оних који себе не сматрају Србима, било је и оних који уопште нису ни православни по вјери. Оне су показале да Црна Гора може са једно и само таква може напријед. Нити један инцидент, нити једна сломљена флаша, потпуно чисти градови онуда куда су Литије прошле. Насупрот томе они који су нас вријеђали иза себе остављају згаришта, пуцњеве из ватреног оружја и пријетње протјеривањем.
Никако ми ове цртице о Србима и Црногорцима не могу скренути мисао да када кажем Црногорац мислим на Србина и када кажем Србин мислим на Црногорца. Суштинско помирење и престанак подјела је једина могућа шанса да Црна гора крене путем просперитета.
Не сматрам да је крај свијета ако је одложен попис јер је то исто уражено у читавом региону па и шире. Ми смо се спремили и сматрамо да се он може одржати чим епидемиолошка ситуација то дозволи. Попис је лина карта једне државе и не треба га глорофоковати већ му треба приступити прагматично и рационално те резултате искористити за помирење а не подјеле.
Темељни уговор је предат Синоду СПЦ у Патријаршији и сада очекујемо њихов став поводом тога. Неприхватљиво је да се темељни уговор потписује са свим другим вјерским заједницама осим са доминантно највећом православном. Будно пратимо све што се око тога дешава и сходно томе ћемо и реаговати али се искрено надамо да ту неће бити озбиљнијих проблема и да ће се Темељни уговор са СПЦ потписати у најкраћем року.
Кажу да је најважније питање за једног Србина – питање Косова и Метохије. Ви сте са Космета. Како чувамо и бранимо косовски завјет у 21. вијеку?
Нажалост, не бранимо ми Космет први пут, а сигурно не и последњи. Када се само осврнете у последњих 650 година бранили смо га најмање 5 пута. То је изгледа наша судбина, да свака генерација барем по једном брани Космет. Космет је универзалан, он није само српски, он је исто тако и црногорски и европски и свјетски. Не постоји парче земље на овој нашој несрећној планети које има толико вјерских објеката ка космет. На њему је концентрисано 1330 манастира, цркава и црквишта. Још од ИX вијека тамо градимо наше богомоље. Тамо су два главна града српског краљевства и царства, тамо је наша Пећаршија у којој је исти онај трон на коме су столовали Свети Петар Цетињски и велики Његош заједно са комплетном династијом Петровића.
Данас, није више “ИН” бити занесењак Косовског мита. Очекујем брзо и неку нову резолуцију, сада о Космету. Ко год изговори да је Косово срце Србије правац Спуж, да тамо мало размисли да ли је стварно то тако.
Дјецу нам уче да буду глобалисти, да су истинске вриједности број пратиоца на социјалним мрежама и брдо пара зарађених на “комбинацијама”. Да су им идоли разноразни медиокритети из задруга и осталих идиотских ријалитија где се приказују најнижи људски пориви који су непознати у животињаском царству. Тиме нам бомбардују дјецу што је много опасније од сваке ракете са осиромашеним уранијумом.
У 21. вијеку Космет се брани незаборавом, пјесмама, причама, сјећањима као што се то радило вјековима. 450 година смо то радили и вратили га под наше окриље почетком XX вијека. Јевреји су на то чекали пар хиљада година. Њихова одлучност да не одустану од свог циља резултирала је данашњим Израелом. Они су имали свој Јерусалим. То је био њихов Космет. Нису га напустили иако су отишли.
Своје нараштаје морамо научити шта је Космет нама и зашто га тако често спомињемо. Морамо их научити да пјевају о њему, да причају приче о свим оним јунацима о којима је Његош причао. Морамо их научити да никада не одустану да га врате назад, онако гдје историјски припада. Да их научимо да наш поздрав до тог часа буде “Догодине у Призрену”!
ИН4С