Војвода Живојин Мишић рекао је да се “нико није усрећио бежеци из своје отаџбине, па нећемо ни ми!”
Мислећи да је са Србијом готово Немци су већ враћали велики број својих војника на Источни фронт. Војвода Мишић је у томе видео шансу. На саветовању Врховне команде у Пећи он је тражио да трупе остану ту, на Косову, и директно се сукобе са Аустроугарима, Бугарима и мањим бројем Немаца.
Као другу опцију, Мишић је предлагао и прелазак на герилски начин ратовања и напуштање досадашњег распореда трупа.
Уз Мишића је на почетку стао и војвода Степа Степановић, али је до коначне одлуке 25. новембра променио мишљење. Остали су били против оваквог решења. Војвода Путник држао се становишта да је непријатељ много јачи и да ће страдати војска, а да је капитулација свакако најгоре решење.
И тако је одлука о повлачењу ипак донета. За срећу, војска је са собом понела две српске светиње – мошти првог српског краља Стефана Првовенчаног и најстарију ћириличну књигу „Мирослављево јеванђеље“.
Убрзо је у импровизаној носиљци ношен и тешко болесни војвода Радомир Путник. Прва колона у којој су били краљ, влада и дипломатски кор, кренула је 26. новембра 1915. из Призрена преко Везировог моста према Скадру и Љешу. Са војском, Владом и остарелим краљем Петром бежао је и народ.
Пут је водио преко неприступачних предела Албаније, а зима и хладноћа су се побринуле да се повлачење претвори у голготу у којој је страдао незапамћен и никада коначно утврђен број људи. Цифра коју узима највећи број историчара говори о око 240.000 мртвих, како војника, тако и цивила.
Извор: Историјски забавник