Пише: Горан Шарић Хрватски историчар
1971. била је година „Хрватског прољећа“ опјеваног у Џибонијевој пјесми „Златне године“ и истоименом филму. Филм и поготово пјесма су солидни, али је Србија ближа уласку у ЕУ него што је истини близак наратив по којем су јадни Хрвати жртве Југославије. Кад човјек слуша описе те „страшне репресије“ југославенског режима има осјећај да је доживотни диктатор те државе био у најмању руку поп Ђујић, а не Хрват из Загорја, извјесни Јожа Броз.
Јесу ли студенти добивали батине од тадашње милиције? Ништа више него што данашња полиција батина просвједнике по западним земљама, рецимо жуте прслуке у Француској. Да ли је у демократској Хрватској човјек на Корчули приведен само зато јер је Пленковићу викнуо: „Живио ћаћа!“?
Тек ћемо у новије вријеме суочени са „Арапским прољећем“ уочити сличност са „Хрватским прољећем“ и исте обрасце које западњачке глобалистичке елите користе у друштвеном инжењерингу. Сада нам је јасна и изјава „Long live Croatia!“ коју је 1970. у Загребу изговорио амерички предсједник Риџард Никсон и тиме дао зелено свјетло „Хрватском прољећу“. Замислите да Бајден посјети Шпањолску и усред Барселоне каже: „Long live Catalonia“.
Који је био разлог хрватског незадовољства Југославијом? Јел то што је од 11 савезних премијера у 46 године Југославије само један Србин и то само 4 године на тој функцији? Јел то што је од 10 министара финанција, један једини био Србин, 5 година на тој функцији? Јел то што је од 14 министара вањских послова, било 5 Срба, а сви заједно само13 година били на тој позицији? Јел то што су у 46 година Југославије Срби 3 године провели као предсједници те државе, а као предсједници Комунистичке партије 5?
У самосталној Хрватској изграђено је свега двадесетак хотела у 30 година постојања, док се у вријеме „Хрватског прољећа“ градило двадесет хотела годишње!
„Загреб ради, Београд се гради“ била је у Југославији омиљена хрватска парола. У хрватским уџбеницима пише да је сав новац тада одлазио у Београд, све да је то и била истина, а није, у том и таквом Београду на мјестима гђе се с новцем располагало сједили су предсједници, премијери и министри који су били Хрвати. Већ 30 година нема Југославије, па је Хрватска у никад горем стању, све са милијардама од туризма сваке године. Како сад новац од хрватског туризма није довољан ни да се Хрватска нахрани, а некад је наводно хранио Београд и 22 милијуна Југославена?
Узгред буде речено, Хрватска од туризма није зарађивала толико девиза колико Србија од војне индустрије, па никад нисам чуо Србе да кажу како су хранили Хрвате својим „Србијанкама“ („Застава М70“). А и тај мит о „хрватском туризму“, па нису на обали радили само Хрвати, нити су пољопривредни производи били само из Хрватске! Данас је јасно да Хрватска не може изгурати туристичку сезону без собара, кухара, конобара и другог особља из Босне и Србије.
Како се сада Београд гради без хрватских пара? И како се Загреб не гради успркос новцу који остаје у хрватском џепу?
Доласком Бидена, односно оних који стоје иза њега поновно ће бити отворено „балканско питање“. Другим ријечима: гурни Хрвата на Србина, Србина на Бошњака, Бошњака на Хрвата…. док они из даљине у бијелим рукавицама управљају кризом. Један велики хабсбуршки генерал који је свој ратни слом доживио у малој Србији још је прије 100 година сажео у реченици једини начин нашег опстанка: „Ако би се Загреб окренуо Београду умјесто да му буде непријатељ, наши планови на Балкану сигурно би пропали.“
С обзиром да познајем доминантну политику у Загребу, знам да ће они радије пропасти него да се окрену Београду. Али Београд се гради, без обзира на то што Загреб ради…