Закон о лустрацији и „отварање тајних досијеа“ – тест зрелости црногорског друштва и капацитета државних институција

Један од основних задатака биће, свакако, борба против криминала и корупције. У том погледу усвајање Закона о лустрацији представља неизоставан и пријеко потребан нормативни акт о коме су, годинама уназад, многи опозициони политичари – поготово из Демократског фронта, говорили у јавности

Илустрација: ИН4С

Пред новом Владом Црне Горе налази се велики број изазова.

У експозеу који је јуче доставио Скупштини, мандатар Здравко Кривокапић је истакао да је одлазећи режим иза себе оставио сценарио „спржене земље“, те да се стање које затичу може с правом назвати својеврсним државним ударом.

Један од основних задатака биће, свакако, борба против криминала и корупције. У том погледу усвајање Закона о лустрацији представља неизоставан и пријеко потребан нормативни акт о коме су, годинама уназад, многи опозициони политичари – поготово из Демократског фронта, говорили у јавности.

С друге стране, Грађански покрет УРА је најавио и Споразум о програмским приоритетима Владе, који је недавно упућен мандатару Здравку Кривокапићу и Демократама. Тим поводом, извршни директор УРА-е Зоран Микић, у изјави за ИН4С, детаљно је образложио став коалиције „Црно на бијело“ по питању предметног Закона и отварања досијеа тајних служби, истичући да без отварања досијеа нема праве реформе правосуђа и система безбједности.

Скупштина Црне Горе

Подсјетимо, према теоријском одређењу, „лустрација“ представља поступак утврђивања одговорности за кршење људских права грађана од стране лица на јавним функцијама и мјере спријечавања учествовања тих лица у бављењу државим и јавним пословима. 

Међутим, иако је ријеч о популарној мјери чију је реализацију охрабрила и Парламентарна скупштина Савјета Европе још 1996. године усвајањем „Резолуције 1096“, у којој је затражила од бивших комунистичких земаља отварање тајних досијеа, ово питање не представља нимало лак задатак пред новом владајућом већином.

Црна Гора чека Закон о лустрацији већ три деценије

Најављено усвајање Закона о лустрацији, те евентуално отварање архива тајних служби, све у контексту смјене власти на минулим парламентарним изборима, зацијело ће тестирати до крајњих граница институционални капацитет државе и демократску зрелост црногорског друштва, рекао је у изјави за ИН4С правник Мићун Милатовић.

„Лустрација је, поједностављено речено, један sui generis или ad hoc легални механизам који се везује за период транзиције друштва од тоталитарно/ауторитарног ка демократском облику владавине, са директним моралним и политичким импликацијама на друштво у цјелини. Историјски гледано, лустрација на велика врата у правно/политички дискурс ступа у првој половини посљедње деценије минулог вијека, дакле, у првим годинама након демократских промјена узрокованих ланчаним распадом већине комунистичких режима у државама тзв Источног блока. Већ из тога, закључујемо да Црна Гора за процесом лустрације касни готово три деценије, па је велико питање да ли се овакав заостатак уопште и може надомјестити, нарочитио ако се имају у виду, врло често скромни ефекти лустрације постигнути у државама које су промптно примијениле такав инструмент још у фази ране демократске транзиције. У вези са тим, као једно од горућих питања намеће се могућност отварање архива тајних служби, без чега је процес лустрације заправо и незамислив“, истакао је Милатовић.

Мићун Милатовић

Он сматра да идеолошка поларизација друштва као и политичка хетерогеност чинилаца нове скупштинске већине, како је истакао, свакако не иду у прилог успостављању транспарентног и ефикасног механизма лустрације, упркос томе што најављени закони могу понудити теоријски одлично фундирана и правно квалитетна рјешења.

„Многи злочини почињени за вријеме и у име идеала комунистичког режима, још увијек се званично интерпретирају као морално и идеолошки оправдани, а њихови извршиоци славе као хероји и заслужни грађани. Сваки покушај да се званичне истине те врсте доведу у питање, стигматизира се као историјски ревизионизам. Дакле, биће врло тешко ако не и немогуће, одредити временски оквир на који се лустрација односи, што иницијално компромитује и саму идеју лустрације.
У сваком случају, без одлучног и кохерентног дјеловања свих релевантних субјеката, од саме лустрације могло би бити више штете него користи. Умјесто истине, правде и помирења, можемо очекивати да затомљени историјски конфликти добију нов подстицај. Не само да се може десити да закон остане мрвто слово на папиру, што смо имали прилике да видимо у случају Србије, већ бојазан од селективности, идеолошке инструментализације и евентуалних политичких манипулација, у нашем случају није без основа“, подвукао је Милатовић.

Овај процес не смије допустити монопол једне партије, већ пуноправно учешће свих структура

Утолико прије, наставља Милатовић, јер је у самом процесу формирања нове власти, одређеним политичким субјектима који конституишу нову демократску већину, а приори ускраћено право на приступ тзв „безбједоносном сектору“, што у контексту лустрације као механизма демократизације, звучи врло обесхрабрујуће.

„Такав потез правда се одређеним (гео)политичким разлозима, али не можемо а да у оваквом поступку не примијетимо тенденцију да се обезбиједи континуитет једнопартијског монопола у оним сферама власти којих се процес лустрације најдиректније тиче. Управо дуготрајно одсуство демократске контроле над тим сегментима респресивног апарата државе креира потребу за спровођењем лустрације“, истакао је Милатовић.

У том послу, додаје Милатовић, зацијело не смије бити простора за манифестацију морално-политичког ексклузивитете и унилатерализма од стране било које политичке номенклатуре.

„Најмање што је неопходно учинити, јесте оснивање једне друштвено-политички репрезентативне, мјешовите, комисије која би одмах након конституисања органа нове власти, имала задатак да одговорно и транспарентно, на бази компаративног искуства оних држава које су се у том процесу показале успјешним, начини прве кораке ка расвјетљавању тамних вилајета наше недавне прошлости. Тек на основу налаза и мишљења једне такве комисије, можемо бити у стању да дизајнирамо оптималан законски оквир за процес лустрације и посљедично, ону фамозну крилатицу како је „УДБА наша судба“, пошаљемо на сметлиште историје, гдје јој је већ одавно и мјесто“, закључио је у разговору за наш портал Мићун Милатовић.

Информације из „тајних досијеа“ би некима направиле проблеме, али би већини донијеле мир

Аналитичар Небојша Бабовић истакао је у изјави за ИН4С да би питање отварања тајних досијеа требало да буде посебно поглавље у процесу формирања правне државе о којој се, како је рекао, толико прича.

Небојша Бабовић
Небојша Бабовић

„Ако постоји интерес да се говори о суочавању са прошлошћу деведесетих, онда не постоје препреке да се говори о суочавању са мало даљом прошлошћу, од 1944 до распада. Отварање досијеа би било значајан, болан и отрежњујући корак у том правцу. Информације из тајних досијеа, ако данас уопште постоје, би неким породицама вјероватно направили проблеме, али би већем броју суграђана дали мир и одговоре на многа питања која су их мучила и промијенила им животе“, нагласио је Бабовић и запитао се  да ли смо као друштво закаснили, јер, како је истакао, улазимо у трећу деценију 21. вијека без икаквог критичког отклона од тоталитарних режима који су обиљежили прошли вијек.

„Процес је свакако осјетљив, а за његово спровођење и конципирање срећом имамо добре праксе у другим земљама бившег источног блока, са свим предностима и манама. Имамо и искуство цивилног сектора који се годинама бави суочавањем са прошлошћу, тако да прекасно отварање овог процеса може довести и до модела са најмање пропуста. Иако се на први поглед чини да се ради о простом увиду у старе папире, овај процес касни због много оних који нису хтјели раније да га покрену. Раније из личних, а данас из итекако економских разлога. Зато је важно да процес буде транспарентан и објективан, а не пуки лов на вјештице, у нашем препознатљивом стилу“, закључио је Бабовић у изјави за наш портал.

Можемо очекивати велику навалу обичних грађана, али и доушника

Уколико бисмо настојали да предвидимо однос грађана Црне Горе према могућности провјере и остварења непосредног увида у свој персоналних досије на основу примјера из транзиционе Пољске, или, пак, Њемачке, онда нас ишчекује крајње компликован процес.

Такође, више деценија креирани механизми државне корупције и шпијунаже који су, можемо слободно да кажемо, обиљежили период тоталитарног и антидемократског уређења Црне Горе, свакако да су оставили огроман посао појединцима и организацијама који ће се, евентуално, ухватити у коштац са питањем лустрације државног апарата. 

Илустративан је, у том смислу, примјер Њемачке, који је прокоментарисао Мићун Милатовић. Наслоњена на претходно искуство „денацификације“, Њемачка је, истиче он, кроз различите механизме лустрације након уједињења иницирала свеобухватан процес „дештазификације“ државне службе.

Архива „Штазија“ доступна грађанима и истраживачима (Фото: AP/Jan Bauer)

Сходно доступним подацима, до 1997. године, покренуто је нешто око 1,42 милиона истрага, од чега је према званичним подацима у око 6,3% случајева, утврђено званично или незванично дјеловање појединаца за тајну службу, односно, Штази. Око 42 000, државних службеника је отпуштено због сарадње са Штазијем. Такође, а што је нарочито важно истаћи, сами грађани ДДР-а су, додаје Милатовић, успјели да обезбиједе највећи број неопходних доказа тако што су у одсудном тренутку спријечили службенике бившег режима да униште или уклоне документацију из тајних архива.

Велико је питање шта ће након толико деценија, осим евентуално паучине или „умивених“ картотека, нова црногорска власт затећи у архивама тајне службе и колико ће затечено стање уопште омогућити да се добију вјеродостојни одговори на кључне дилеме са којима смо се у минулом периоду суочавали, запитао се Милатовић.

Посебно је интересантан податак да је у Њемачкој, након што су отворене архиве почетком 1992. године, за нешто више од деценију, преко 5,1 милион грађана је поднијело захтјев, док је око 1,5 милиона грађан видјело свој досије. Подсјетимо, у Архиву Штазија налази се укупно око 180 километара материјала, од којих је око 120 километара писаних докумената (та мера не односи се на папире поређане по дужини, него по дебљини). Ту је и око 16,5 км звучних записа и 41,7 км филмских записа, писао је својевремено београдски недјељник „Време“.

Када је у питању Пољска, која чува око 83 километра докумената, од којих су већина папири, мада има и микрофилмова, фотографија и аудио-визуелних материјала, овај процес је кудикамо каснио за Њемачком. Архиве су дефинистивно отворене тек на љето 2000. године. Приступ досијеима, подсјећа „Време“, у почетку су имале само жртве политичког терора, али је одлуком Уставног суда приступ омогућен свим особама поменутим у архивима, што значи и агентима и сарадницима Службе – тзв. доушницима.

Како ће тећи процес лустрације и „отварања тајних досијеа“, остаје нам да видимо.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pin It on Pinterest