Стиче се утисак да унутар АНБ и даље постоје недодирљиве структуре које представљају службу унутар службе
Тајни надзор противника бившег режима у Црној Гори, о чему су много говорили политичари и независни медији који, позивајући се, на доста релевантне изворе, преносили информације у вези са овим проблемом, отварили су, између осталог и питање – чиме се то заправо бави или бавила тајна служба и на који начин је бринука о безбједности Црне Горе и свих њених грађана.
Велике афере потресају Агенцију за националну безбједност. Бивши шеф, Дејан Перуничић, ухапшен, па пуштен, признао је да је прислушкивао Главног специјалног тужиоца Миливоја Катнића, а трагична смрт бившег оперативца Луке Булатовића под изузетно сумњивим околностима, учинила је причу око црногорске тајне службе, више него драматичном.
Зашто Специјално државно тужилаштво (СДТ) није дозволило да надлежно тужилаштво и полиција заврше увиђај у случају бившег функционера АНБ-а Луке Булатовића до краја, и онда на основу извјештаја процијени да ли је тај случај у надлежности СДТ-а или неког другог тужиластва, питао је прије пар дана, државни секретар Министарства унутрашњих послова (МУП) Зоран Миљанић.
Он је изразио опасну сумњу, а имајући у виду судбину бројних афера, да је СДТ преузело увиђај са намјером да нешто прикрије. Дакле, каква „тајна“ спрега постоји између СДТ и АНБ?
У принципу је добро што смо коначно и званично чули оно што су сви у Црној Гори одавно знали – да је Агенција за националну безбједност (АНБ), мимо прописа, потпуно противзаконито прислушкивала већину најутицајнијих тадашњих опозиционих политичара, међу њима и актуелног премијера Здравка Кривокапића, садашњег предсједника Скупштине Алексу Бечића, као и лидере Демократског фронта, истакнуте новинаре, јавне личности, митрополита Амфилохија Радовића, али и Миливоја Катнића.
За ово противзаконито поступање осумњичен је, за сада, једино доскорашњи директор АНБ Дејан Перуничић и један број његових блиских сарадника и то да су починили кривично дјело – злоупотреба службеног положаја у продуженом трајању.
Незаконито прислушкивање и праћење грађана на начин како је то званично објашњено је доказ да Црна Гора никада није имала праву обавештајну нити безбједносну службу већ искључиво један државни апарат као средство у рукама владајуће партије за обрачун са политичким противницима.
Још од времена ОЗНЕ и старе УДБЕ, преко Државне безбједности до данашње АНБ, постоји континуитет тајне службе који се огледа у само једној карактеристици, једној нити која је заједничка за све облике њеног организовања у Црној Гори од Другог свјетских рата па до данас – ријеч је о институцијама које су потчињене партијском умјесто државном интересу.
Садашње стање у АНБ је неодрживо и оно указује на потребу њеног хитног реформисања и старања једне професионалне и ефикасне тајне службе, која ће бити искључиво у функцији заштите виталних интереса државе и њених грађана.
Нажалост, умјесто суштинске реформе АНБ, све се више увјеравамо да је тајна служба једна од најкриминализованијих државних институција, служба која је у последњих 70 година само мијењала називе, шефове, партијске кадрове и политичке елите које су их постављале и ништа више. Све друго, посебно начин рада, методи дјеловања и што је најтрагичније, начин размишљања њеног руководећег кадра и оперативе остао је исти као и у 1948. години.
Временом су мијењани и закони у оквиру којих је функционисала тајна служба и на крају донесен и Закон о АНБ који је усклађен са савременим стандардима процедурама, али то није много утицало на промјену начина рада нити је над АНБ цивилна контрола до краја спроведена.
У мноштву информација о разним аферама и скандалозном понашању представника одлазећег режима, сазнања о поменутој злоупотреби АНБ су, стиче се утисак, примљена као нормална и уобичајена, иако је такво дјеловање Службе, по својој суштини и опасностима које са собом носи, далеко од тога.
Да АНБ (а сасвим сигурно и Управа полиције и ОБД Министарства одбране) неовлашћено примјењују мјере надзора јасно је и обичним грађанима, као и онима који на ове проблеме један дужи временски период гледају искључиво кроз призму кршења људских права и нарушавања приватности лица која су мете неовлашћеног тајног праћења и присмотре. Такав приступ је свакако значајан у залагању за реформу АНБ и осталих служби безбједности али није довољан. Нарушавање приватности и кршење закона је мањи део проблема које, као последицу, има или може имати противзаконито дјеловање у смислу неовлашћеног праћења и прислушкивања лица без одобрења надлежног органа.
Поставља се једноставно питање – Зашто би АНБ примењивала мјере тајног надзора без одобрења надлежног органа? Зашто су на тај начин примењиване мјере надзора, напримјер, према митрополиту Амфилохију Радовићу?
Шта значи прислушкивање Миливоја Катнића, ко је „заборавио“ бубице у Специјалном државном тужилаштву, и којој канцеларији се „слушао“ ГСТ.
Дакле, ради се, не само о злоупотреби службе, кршењу прописа и нарушавању приватности, већ се ради о дјеловање које може бити увод у нешто веома опасно. Када се примењују мјере надзора у складу са прописима и по законима који регулишу рад служби, објекат надзора је колико – толико заштићен јер служба „сама оставља свој траг“ и има одговорност за све што се може десити у конкретном случају.
Постоје бројне индиције и озбиљне, не баш превише удаљене, сумње, да се АНБ у цјелини, посебно њен руководећи дио и један број припадника доводи у везу са најтежим кривичним дјелима, чак и злочинима, што би владајућу структуру морало навести да то питање отвори и коначно расвијетли.
До сада није било политичке воље за суштинском реформом службе а камоли за суочавањем са злочинима које су њени припадници, евентуално починили. Стиче се утисак да унутар АНБ и даље постоје недодирљиве структуре које представљају службу унутар службе.
Свака владајућа гарнитура користила је АНБ као савезника у окршајима за превласт на политичкој сцени, док је њена дубинска реформа изостала, што собом носи бројна питања, а основна су ко заправо влада овом институцијом и да ли она ради у служби грађана или је ријеч о систему који постоји само привидно.
Црна Гора је мала земља са малим бројним стањем становништва које је, због менталитетских особености, повезано по разним основама, гдје се међусобне везе његују и одржавају више него у било којој другој средини.
У Црној Гори се све мање – више зна и брзо показује, па су и злоупотребе службе много видљивије него што је то случај са неким другим државама и системима. Када се томе дода традиционална опсједнутост нашег народа дјеловањем тајних служби, онда је све потпуно јасно.
Зато крајње необично дјелују руководства служби безбједности када покушавају демантовали оно што је свима познато и што се заправо не може демантовати нити оправдати. Сјетимо се само немуштих објашњења о примјени мјера надзора према проф др Владимиру Божовићу, или пак недавног објашњења о праћењу функционера Демократа Бориса Богдановића.
То су само неки од примјера који говоре да руководства служби, не само што злоупотребљавају свој положај, већ и не владају ситуацијом и не познају стање безбједности у својој држави. Да познају, они би знали да је већини грађана познат тај Голф 6, који се помиње у извештајима, да су познате лимузине за задњим затамњеним стаклима, аута без задњих таблица, да већина грађана зна ко је на шта спреман у том систему безбједности и много тога још.
Ако се то зна, онда је чудно да су се руководства АНБ, УП и других служби у претходном периоду упуштала у бројне злоупотребе до мјере да се чак поједини њихови припадници доводе у везу са убиствима и другим тешким кривичним дјелима.
Владајућа коалиција мора бити свјесна да су у питању тешке злоупотребе преко којих се не смије олако прећи и што хитније се мора посветити суштинској реформи АНБ и других служби безбједности у Црној Гори.
IN4S