Пише: Марија Вешовић
Колико пута смо били љути? Много. Да ли је вредело? Није. Зашто смо онда љути, да ли нас стварно то неко други наљути или смо љути сами на себе, у ствари. Тешко је признати да смо ипак сами на себе љути, а тај неко нас је само подсетио на нешто што је тињало у нама. Морамо престати да се љутимо на друге, а више од свега морамо престати да се љутимо на себе. Љубав је најважнија врлина у животу сваког од нас, али пре свега љубав према нама самима. Каћа је писала о томе како да волимо себе више и доста корисних савета је дала, треба је послушати, јер онда ћемо се мање љутити и на себе и на друге. Свако је сам ковач своје среће, толико пута смо чули, прочитали па онда хајде да пробамо да будемо срећни. Можда и није тако тешко, можда само треба да се потрудимо. Сви пишемо о овом стању које нас је снашло, ваљда је то и нормално ових дана, али хајде да видимо има ли нешто позитивно у свему овоме. Уживамо у тренуцима, малим стварима, зато што нас је све ово приморало, подсетило на важност тих малих ствари. Признајте, сигурно има неко на кога сте осатали љути и сада вам је жао због тога, јер сте схватили да није било вредно. Ја се после сваке љутње кајем, јер нема смисла ниједна љутња, али добро јаче је то од свих нас, знам.
Ако је љубав покретач свега, онда је опрост главни чин љубави. Зашто нам је онда тешко да се извинимо, да опростимо? Разлози за љутњу су релативни, свако од нас има своје, не можемо од оног другог да очекујемо да зна који су наши уколико не кажемо. Значи морамо рећи, шта нас љути, морамо признати прво себи, а онда и другима. Опраштање је главна смерница за сретан живот, особе које су способне опростити и оне којима није тешко рећи „извини“, живе много лепши живот од оних који таложе негативну енергију у себи, који таложе љутњу и то најчешће ону без објашњења, а такве су најгоре. Поред свега што смо прочитали, свега оного што знамо у теорији, опростити често није лако, понекад нам се чини немогућим. (А никада се не питамо да ли је Богу тешко да опрости наше грехе, а очекујемо од њега опрост увек, и добијемо га, јер је његова љубав већа од свега осталог). Зашто је онда нама тешко да опростимо? Рањени смо неправдом, је једно од најчешћих оправдања за нашу љутњу, а та рањеност нас тера да се боримо против оног ко нам је нанео ту неправду. Та борба је често узалудна, и никада нема победника. Али мислимо да ће тај неко осетити исту бол нашом љутњом, а неће, бол осећамо само ми. Често не желимо да се извинимо, јер мислимо да тиме показујемо слабост, али у ствари тиме само показујемо колико смо „велики“, моћ да се издигнемо изнад ситуације, игноришемо покушај да нам се нанесе бол, јер смо јачи од тога, а не слабији. Није тешко опростити, није тешко рећи „извини“ – до нас је: да ли желимо бити љути или насмејани?