Жене најчешће мете негативних коментара на интернету

Пише: Виолета Јашовић

„У ПГ се тек почиње градити клиника за ментално здравље. Што ће ова несретница док се клиника не изгради. Опет ова побјегла из Котора (Доброте), дефинитивно мијењати секјурити тамо. Ева Браун нацистичке профилације и Ћићолина Ц.Г. Парламента сублимиране у једној манитој особи…“, нажалост ово су само неки од коментара који се свакодневно могу прочитати на појединим порталима, а упућени су женама.

Много опаснији, увредљивији, вулгарнији су они на друштвеним мрежама. Најчешће мете говора мржње су жене које се баве јавним послом, а овај негативни тренд попримио је широке размјере последњих година. Дежурни критичари, сакривени најчешће иза лажних профила и анонимности коју им омогућава интернет, таргетирали су за своје жртве политичарке, жене из НВО сектора, новинарке… Они који користе говор мржње су увјерени да могу писати шта желе без последица, несвјесни или незаинтересовани за то да било какав облик вријеђања, омаловажавања или исмијавања некога, по било ком основу, спада у психичко насиље, које неријетко има веће последице од физичког. Поражавајућа чињеница је и то што су аутори мизогиних коментара често управо жене. Ти напади утичу на достојанство жене на радном мјесту, спречавају је да изрази своје мишљење, оспоравају јој право на слободу говора.

Проф. др Весна Братић, бивша министарка просвјете, науке, културе и спорта, иако не пристаје да буде жртва, итекако је искусила говор мржње на интеренету и друштвеним мрежама, мада сматра да у коријену напада на њу није само мизогинија, шовинистичке мантре, зачињене мизогиним увредама, почињу да живе „властити живот“ и преливају се из спин наратива, с мрежа, из дигиталне стварности – у реалност“.

Носити се са говором мржње у друштву какво је наше, каже, прави је Сизифов посао. Колико год била психички јака, како истиче, ријетко која жена може створити, макар у почетку, штит и учинити да је то не погађа.

„У почетку је било веома тешко. Изазивало је мучнину, не само сартровску. Сада је тек, понекад, помало непријатно. И далје се једнако чудим колико неистина су лјуди у стању да пласирају, како (о)лако замјењују тезе и користе читав арсенал логичких грешака како би омаловажили, дискредитовали или повриједили „противника“, додаје Весна Братић.

Фото: Поглед

Веома је тешко објаснити, сматра она, узрочнике експанзије говора мржње на интернету. Мишљења је да је то питање за једну читаву теорију.

„Интернет је отворио врата многим мрачним дијеловима лјудске душе. Могуће да ово звучи као клише, али, нажалост, тако стоје ствари. Мислим да су разлози за непримјерене реакције у онима који коментаришу – то је, просто, вентил за нешто што их лично мучи. Томе може да се дода и нетрпелјивост према одређеној групи, етничкој, вјерској, социјалној, која послужи као „окидач“. „Награда“ је, у овом случају, „избацивање“ незадоволјства и личне муке, и, валјда, неко олакшање. Уколико сте још и „анонимни“, „цензура“ је потпуно нестала. А ако вас за то плаћају, онда…па онда: „ништа лично, само посао“, каже Братић.

Иако је и сама осјетила горчину говора мржње, Братићка не прихвата то да су жене „лакша мета“, па су и напади на њих специфичнији. „С друге стране, парадоксално, из истог разлога се ти напади сматрају „невитешким“, а можда се зато чини и да је напада на нас више. И „лаици“ и „професионалци“ у говору мржње, тзв. спин доктори/мајстори покушавају да нађу „слабу тачку“ – лаици нешто на шта вјерују да је „мета“ осјетлјива, а ови други се потруде да направе и анализе. Напади на жене знају да буду јако ружни јер се често таргетира нешто потпуно одвојено од наше политичке персоне, да тако кажем. Физички изглед – и ако се перципира као добар и ако се перципира као лош. Ако се жена доживлјава привлачном, онда су у првом плану ружне алузије на њу као сексуално биће, на њен пол, коментари у којима се она објектификује и „ускраћује“ јој се „глас“, доводи у сумњу рацио, интелект, професионалност. Ако се, пак, не доживлјава привлачном, онда је нагласак на њеној неженствености, неприродности, итд. Затим се мјери „женска (не)оствареност“, дају ружни коментари о „хормонима“, „одређеним годинама“, и тако далје. Политичарка се „шалје кући да скува ручак“ и сл. Преостали дио напада је сличан нападима на мушкарце. Просто, напада се индискриминаторно, све – од неког (најчешће измишлјеног) порока, навике, начина говора до политичке, националне или вјерске припадности“, наставља проф. др Братић.

Важно је, сагласна је и она, да се о говору мржње говори, јер је то начин да се освјешћујемо. Братић није упозната са подацима да је неко процесуиран или да је одговарао због говора мржње на интернету. Нажалост, њено искуство не враћа вјеру у институције и правосудни систем.

„Кад се проблем освијетли, постоји могућност да се и освијести, а онда је већ лакше ићи ка његовом рјешавању. Говор мржње је једна врста насилја које може заиста наудити ономе на кога је усмјерено. Кроз говор мржње се врши дехуманизација и виктимизација особе која је мета. На тај начин се сваки нови напад на ту особу „легитимизује“ као „нормалан“ или чак пожелјан, а насилје с друштвених мрежа може да се инкарнира и ван тих мрежа. У мом случају јесте. На самом почетку мандата, крајем 2020. године. Оно с чим имам искуство, и то непријатно, јесте (не)процесуирање физичког напада на мене. Тужителјка је, наиме, на основу налаза вјештака трасолошке и саобраћајне струке цијенила и мој „субјективни осјећај“ и одбацила кривичну пријаву. Порука коју је тиме послала политичаркама (и свим грађанима), али и онима који физички насрћу је, мислим, прилично јасна. Порука је послата и онима који „мрзе“, пријете и омаловажавају на друштвеним мрежама – „нећемо вам ништа“, наставља Братићка.

Оно што јој је као жени најтеже пало су лажи, злонамјерне, перфидне и добро осмишљене да дискредитују и омаловаже.

„Најтеже су ми пале лажи. У почетку не можете да вјерујете какве све фикције неки (о)живе. И какву улогу добијете у тим фикцијама. Запитате се како је могуће да лјуди могу да изговоре, напишу, перпетуишу толико неистина. Пожелите, природно, да се одбраните. Да кажете: није тако, посве је супротно, не говорите истину. Али онда схватите (требало је времена) да те лјуде не можете да убиједите јер И ОНИ ЗНАЈУ ДА НИЈЕ ТАКО. Али користе сва средства за остваривање властитих цилјева. Онда заклјучите да су то, нажалост, особе са злим намјерама и да њима није стало до истине. Кад то схватите, прихватити је лако“, закључила је Братићка.

Потребна одлучнија реакција на говор мржње

Директорица НВО Центра за женска права Маја Раичевић сматра да се на говор мржње на друштвеним мрежама и порталима мора одлучније реаговати.

Раичевић, Фото: цдм.ме


„У посљедње вријеме имамо ескалацију некажњеног говора мржње који посебно погађа жене. Против тога се морамо одлучније борити, не само кроз пооштравање санкција, него првенствено кроз већи ангажман новинарских саморегулаторних тијела и активности тужилаштва које оцјењује да ли у нечијим изјавама и радњама постоје обиљежја кривичних дјела“, каже Раичевић.

Она сматра да су и садржаји које неки медији објављују, непровјерене информације, непрофесионално новинарство, често узрочници говора мржње, увредљивог говора и мизогиније.

Александар Саша Зековић, активиста за људска права, истиче да је у претходне двије године пружио значајну помоћ и подршку у подношењу, конципирању, процесуирњу и, свакако, даљем праћењу, више од 1000 пријава које су се односиле на насиље на интернету, а међу којима је било и оних које су поднешене ради говора мржње према женама.

За оволики број коментара који садрже говор мржње, уврједљиви говор, мизогинију, сматра Зековић, разлози су бројни.

„Фокусираћемо се на следеће: једна општа подијељеност друштва се на неки начин пренијела на онлајн платформе и друштвене мреже. Нажалост, чињеница је да највећи дио слободног времена грађани и грађанке Црне Горе проводе на онлајн платформама. „Друштвени дијалог“ одвија се управо на друштвеним мрежама и он није конструктиван, добронамјеран, већ улази у зону пуне злонамјерности и кривично-правне одговорности, чак је и пројектован и смишљен да иде у правцу деградирања и потпуно непримјереног квалификовања особе, само зато што је из одређених разлога и о одређеној теми, ономе ко се опредјељује за такво поступање, неистомишљеник или неистомишљеница. Управо из тих разлога се опредјељују за један вид таквог дјеловања. С друге стране, грађани веома често не знају или не желе да размисле о томе шта је граница њихових слобода и права. Често не желе да сами себи поставе једну врсту конструктивне аутоцензуре, да просто не могу да иду даље у правцу тога да то што пишу и коментаришу превазилази слободу говора. Наше слободе престају онда када уђемо у зону права и слобода других особа. Веома често ти наступи превазилазе слободу говора и слободу изражавања и зато улазе у зону кривично-правне одговорности. Такође, један од узрока је и то то што грађани Црне Горе, и поред толиких напора који су предузети у последњим деценијама, нијесу довољно едуковани о савременом концепту људских права, да на један утемељен начин не разумију права жена у савременом друштву. Коначно, сви они који су се до сада бавили реформом медијских закона и медијске праксе, потпуно су запоставили ово питање“, наглашава он.

Зековић, фото: вијести.ме

То што су жене најчешће жртве говора мржње на интернету, Зековић објашњава као наставак једне укупне друштвене маргинализације жена. Сматра да је законска регулатива једини ефикасан начин да се заустави говор мржње усмјерен ка женама.

„Актуелна ситуација у нашем друштву условила је то да се сматра потпуно оправданим, очекиваним, чиме се подразумијева „нормалним“, да се приступи једној врсти потпуног деградирања мјеста и положаја жене. То је заиста један неприхватљив приступ и наставак вишедеценијске лоше праксе. Насилнике подстиче и оправдава чак и досадашња лоша судска пракса која није била довољно ефикасна у санкционисању говора мржње према женама“, додаје. Изузетно је важно да свака грађанка Црне Горе која се осјети угроженом поднесе одговарајућу пријаву. Погрешно је што су се до сада жртве фокусирале на подношење пријава против провајдера, што се није показало учинковитим. Поручио бих грађанкама да пријаве поднесу у најближој станици полиције или Управи полиције путем мејла. Готово у 99 одсто случајева ријеч је о кршењу јавног реда и мира, што наш закон врло прецизно препознаје. Иначе, наступ на друштвеним мрежама се препознаје као наступ на јавном мјесту, тако да се све оне одредбе које предвиђа закон о јавном реду и миру могу примијенити на друштвене мреже и веома је важно да се насилници, они који се опредјељују за мржњу, деградирање и омаловажавање, суоче са кривично-правним прогоном па ће свакако размислити да ли ће то чинити и убудуће“, закључује Зековић.

Анонимност на интернету охрабрује говор мржње

Новинарка и главна уредница једног од ријетких портала намијењених женама у Црној Гори – Лозен.ме, Маргита Вулановић Бећировић, наглашава да је насиље и говор мржње према женама у порасту и у онлине и у оффлине свијету. Разлика је, додаје, само у томе што се они који га врше у онлине свијету крију иза лажних профила, знајући да тако анонимни неће одговарати за своје дјеловање.

Интернет доба, колико год да је донијело добрих ствари, донијело је, како појашњава, и потребу човјека да се сведе на ,,бота” и ,,корисничко име” и да као такав шири мржњу и позива на насиље.

Вулановић Бећировић, фото: приватна архива

„Радом у медијима изложени смо притиску и мржњи која управо потиче од ботова, нарочито оних партијских. Пратећи коментаре схватамо да нико није поштеђен, ни дјеца, ни жене, ни било које рањиве групе. Новинари и новинарке су увијек мета, нарочито ако дирну у нечији интерес и ако покрену аферу“, појашњава уредница портала Лозен.ме.

Уз слободу коју жене освајају, уз улазак у јавни простор, политику, каже Вулановић Бећировић, постале су мета невидљивим непријатељима.

„Како се борити са тим? Могле би оном чувеном реченицом Розе Луксембург:,, Ја сам била, ја јесам, ја ћу бити!“ …Само одважно напријед, у нове побједе“, додаје Вулановић Бећировић.

Насиље је, како тврди, последица и јако је важно кренути од узрока ове појаве, промијенити казнену политику и бити оштрији.

„Говор мржње није слобода говора. Он не треба да нас заустави, али ми треба да зауставимо њега“, поручује Вулановић Бећировић.

Извор: Пазисад

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pin It on Pinterest