Током дуге еволуције Земљине коре и формирању рељефних облика које данас видимо, на територији Србије били су заступљени сви облици вулканских активности, чије остатке данас можемо препознати. Данас не можемо ни да замислимо да је наше подручје било једно од најактивнијих и најопаснијих места на планети. Ерупције тада постојећихи вулкана биле су најјаче на свету.
Као доказ тим теоријама у Србији се на многим местима могу наћи вулкански фосили у облику руда карактеристичних минерала, облика стена, изворишта топле воде и врста плодног земљишта.
У једном моменту је постојао ланац свих облика вулканске активности који се протезао од Фрушке Горе до Копаоничког краја, са центром у планини Рудник, ту су још и Авала, Космај, Котленик и др. само су неке од планина где је вулканска активност била пресудна за њихов данашњи облик.
Једна од сумљи вулканске активности налази се у Лозовику, на јужним обронцима јагодинског Црног Врха се налази напуштени каменолом мермерног оникса. Осим колоније поскока тамо данас нема ничег. Ова седиментна стена је настајала у прошлости око врелих извора, где су се таложиле наслаге калцијум-карбоната из засићених водених раствора.
Са друге, северне стране брда налази се нешто слично – каменолом доломитског мермера. Заједно са поскоцима, наравно. То је стена која нема ни приближне естетске особине као оникс, али се свакако користи у путарству и грађевинској индустрији. Карактеристично за овај тип стене је да је мермер настао поновном кристализацијом доломита, а доломит је настао таложењем кристала калцијум магнезијум карбоната. Под високом температуром.
Поузданих трагова вулканске активности на Црном Врху нема, али термички утицај стене могу да претрпе од стране магме у плитко смештеној комори и без да се деси изливање на површини. Осим тога, врели гејзири са јужне стране указују да је вода кроз раседе долазила до плитких магматских комора. Другим речима ови каменоломи су знак да вулканска активност и није тако географски гледано далек појам. А пошто у Србији свако друго брдо има каменолом, закључак је јасан. Земљина кора је некако тања него што сви овде често мислимо.
С друге стране на простору око Рудника и Радана и данас се виде остаци великих калдера (кратер након урушавања вулканске купе, сличан кратеру само много већих димензија), рецимо да је пречник потенцијалне калдере са центром у Книћком језеру око 15км.
Гајтанска калдера на Радану је прилично разорена другим процесима али би требало да је сличних димензија – а то нису уопште биле мале ерупције. У гајтанској калдери је рецимо установљено постојање многих метала (олово, цинк, сребро, а и нешто злата) који се примарно баш и не налазе у земљиној кори. Тачније знак су излива магме са великих дубина.
Планина Рудник не носи тај назив случајно, већ је у питању једно од стратешки најбитнијих богатстава средњевековне српске државе. Топити метале у то време је било изузетно битно за сваку државу, а самим тим је присуство тих метала указивало на озбиљну вулканску активност у прошлости.
На самом Руднику постоји неколико купа угашених вулкана око Горњег Милановца и једна прилично чудна појава – Острвица.
Реч је о веома стрмом успону који на свом врху крије рушевине средњевековног утврђења. Успон на Острвицу је могућ али не спада у нешто што би се препоручило људима који немају бар минимум кондиције и вештине. Данас додуше постоје сајле које доста олакшавају успон.
У последњој трећини Острвица нема никакве вегетације а прилично је очигледно зашто је то тако будући да је састављена из вулканских стена. Пошто је у питању угашени вулкан прилично је јасно да пред нама стоји магматска структура која повезије комору и кратер. Другим речима, Острвица је некада била већа (и у пречнику и у висини), тачније наслаге туфа и пепела су прекривале данашње брдо. Временом је дошло до ерозије, пепео и слабији материјал је однет а остала је само окамењена лава која је прилично резистентна на ерозију.
Данас у ствари гледамо у оно што је од вулкана остало, односно у вулкански скелет.
У периоду креде је активна била област источне Србије са центром у Тимочком региону. Те ерупције су биле међу најјачим светским у томе периоду, па не чуди да је тада на малом простору било више стратовулканских купа.
Многе су значајно измењене ерозијом а неке је изменио и сам човек: на месту данашњег површинског копа борског рудника се до пре сто година налазила купа стратовулкана Тилва Рош. Након неколико милиона година услед тектонских покрета магматске коморе су се испразниле а затим помериле и сви ови вулкани, од Авале преко Шумадије до Радана су изгубили контакт са магмом и аутоматски се угасили.
Овај други ватрени појас – од Карпата на северу преко источне Србије до Македоније на југу је постојао двадесетак милиона година пре шумадијског. Али коморе су још увек ту у близини; врела вода наших бања је поуздан показатељ тога. Довољно је само да се поново створи притисак који изазива судар двеју плоча и ето прилике за активирањем угашених вулкана.
Срећом, то се не очекује у наредних минимум 100 хиљада година. Али ако би се ко зна којим случајем десило – било би изненадно, силовито и потпуно ненајављено. Такво је, данас се сматра, буђење старих угашених вулкана.
Извор: nationalgeographic.rs