Видовдан је за Србе посебан дан, датум митских размјера, синоним за велика страдања, али и побједе и национална надахнућа. Од Косовског боја, преко Првог свјетског рата, до данас, Видовдан је остао дубоко усађен у свијест народа. Нема датума у историји српског народа који собом носи толико митологије, драме, животних поука…
Сарајевски или Видовдански атентат се догодио када је Гаврило Принцип, члан организације Млада Босна, убио аустроугарског пријестолонаследника надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију.
Убиство Аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда на Видовдан 1914. године, било је повод за почетак Првог светског рата, а Гаврило Принцип осуђен је на затворску казну од 20 година, гдjе је зверски мучен, све док није умро у најгорим мукама.
Принцип је робијао у затвору у Терезину (Чешка), а највећа мистерија је та, како је умро.
Гаврило Принцип био заточен у самици, гдjе је полагано умирао од глади и болести, пребијан систематски, буквално свакодневно. У влажним целијама, пуним пацова, на голим даскама обитавали су робијаши у злогласном Терезину.
Нешто, што није личило на храну робијашима је дијељено сваки треćи дан, а Гаврило Принцип је добијао храну тек сваки пети дан. Мучен је зверски на разноразне начине, а “специјалитет” затвора било је мучење Гаврила Принципа тако што би га ставили у дрвено буре у које је претхотно било закуцано мноштво великих ексера, па би га котрљали у таквом бурету док би се велики ексери забадали у Гаврилово израњањено младо тијело!
Првобитни план атентата није успио, јер је требало да буде шест извршилаца. Приликом проласка колоне Франца Фердинанда кроз Сарајево, на Видовдан 28. јуна 1914., што је на неки начин била и провокација за српско становништво, четворица учесника у атентату нису урадили ништа. Недељко Чабиновић је бацио бомбу на аутомобил у коме се налазио престолонаследник, али је промашио.
Тек када је колона са Фердинадном касније поново пролазила, Гаврило Принцип је успешно извршио атентат.
На суђењу је установљено је Принцип користио оружје белгијске марке полуаутоматски пиштољ, и наводно га је припадницима Младе Босне уручио сам Драгутин Димитријевић Апис.
На зиду ћелије у којој је и умро, Принцип је написао: “Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу…”.
А на затворској лименој порцији, у знак сјећања на ноћ уочи атентата када су се видовдански хероји заклели на гробу “младобосанца” Богдана Жерајића да ће они остварити његово започето дјело, Гаврило је урезао стихове: “Тромо се време вуче, и ничег новог нема, данас све као јуче, сутра се исто спрема. Право је рекао Жерајић, тај српски соко сиви – Ко хоће да живи нек ‘мре, ко хоће да ‘мре нек живи”.
Посмртни остаци “видовданских јунака” након Првог свјетског рата, 7. јула 1920. године пренесени су и сахрањени у заједничкој гробници у Сарајеву да би тек 1939. године њихове кости биле коначно положене у капели “Видовданских хероја” на православном гробљу, на Кошеву. Власти Краљевине Југославије поставиле су спомен плочу на мјесту гдје је Принцип извршио атентат, али су је окупаторске њемачке и усташке снаге, које су дошле у Сарајево, уклониле 1941. године и однијеле на дар нацистичком вођи Адолфу Хитлеру.
На истом мјесту, након Другог свјетског рата поново је постављена спомен плоча на којој се налазио натпис: “Са овога мјеста 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип је својим пуцњем изразио народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободом”.