На данашњи дан 1787. године рођен је српски језички и правописни реформатор Вук Стефановић Караџић, творац новог правописа и књижевног језика. Описменио се у родном селу код рођака трговца, потом у школи у Лозници и затим у манастиру Троноша. Током Првог српског устанка био је писар код устаничког војводе Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова.
После пропасти устанка 1813. године и одласка у Беч почео је да сакупља народне песме и умотворине и да ради на српском правопису. Убрзо је објавио прву збирку народних песама и „Писменицу“ (граматика), а 1818. „Српски рјечник“. Писао је и историографска сведочанства (сећања), бавио се неком врстом етнографије, организовао истраживања широм српских земаља и водио је огромну преписку.
Његови односи с књазом Милошем Обреновићем прошли су кроз разне фазе али је с врхом српске цркве посебно Карловачке митрополије био у веома лошим односима. Митрополит Стратимировић, човек ретке учености и културе, сматрао је да је његова језичка реформа примитивна и да одбацује језичку и књижевну традицију, а његов превод Новог Завета оцењен је као скандалозан.
Временом је стекао углед међу интелектуалцима Европе, чак и код таквих умова какви су били Гете или Ранке, универзитет у Јени прогласио га је почасним доктором. Његове идеје однеле су одлучујућу превагу 1847. године када су изашле „Песме“ Бранка Радичевића, писане „Вуковим језиком“, а Ђура Даничић је текстом „Рат за српски језик и правопис“ доказивао оправданост Вукове реформе. Његови посмртни остаци пренети су 1897. године из Беча у Србију и налазе се поред Доситеја Обрадовића испред Саборне цркве у Београду. Његово дело сабрано је, у модерним издањима, у чак 39 томова.