Тања Јовићевић, некадашњи вокал групе Октобар 1864, још увијек важи за једну од најбољих рок пјевачица у региону, беранска публика имала је прилику да ужива у њеном гласу у пабу „The Smugglers“, како она каже, мјесту добре енергије и музике, међу пријатељима. У Беране увијек радо долази, овај пут после Никшића и учешћа на Бедем фесту,након тога наступа на моторијади у Војводини и тако, од града, до града, кад и гдје је позову. Каже да након паузе и короне покушава да се врати ономе што најбоље зна да ради, музици и пјесми.
“ Да ми је неко рекао да ће у свијету да се деси нешто као корона вирус никада му не бих вјеровала. Те двије године паузе су биле мучне, међутим бенд се поново окупио, почели смо да сарађујемо, свирамо. Изводимо пјесме Октобра, мало страну музику. Мислим да је вријеме да се вратим у кондицију. Велику захвалност дугујем за Бедем фест, Петру Шундићу, био је толико истрајан и упоран да смо морали да дођемо. У Беранама смо били прије двије године, ту су наши пријатељи. Публике има доста, али нема наступа. Нема за мене, има за друге. Мене људи хоће, али ја немам менаџера и немам начин да дођем до фестивала“, прича Тања.
Не дијели публику и не оцјењује ничији музички укус, истиче да је ту да испуни своју мисију.
„Ко дође добродошао је, ко је дошао, зна зашто је ту. Битно је да људи уживају, а на мени је да урадим мој дио посла“, додаје.
Највише воли да пјева блуз, госпел, соул и фанк, а наглашава да то најмање пјева
„Моји почеци су били са непуних 15. година када сам била гост у Дому омладине, у чувеном џез клубу. Мене је Жељко Митровић чуо у школи на чувеним игранкама. Жељко је човјек који ми је помогао кад сам била у највећим проблемима у мом животу. Он је једини изашао у сусрет, он ми је спасао живот. Осјећам дужност да му се одужим. Не причам о телевизијским програмима, ја бих вољела да засвирамо коначно он и ја на бини. Жељко Митровић је је један од најбољих басиста Европе и цијелог свијета. Не по мени, он се једноставно такав родио“, наглашава Тања.
Њено учешће у Задрузи коментарише као једини излаз у том периоду.
„Нисам имала гдје и то је био једини излаз. Задруга 1 је била врло експериментална и била је много забавнија. Мени је било супер, ћутала 6 мјесеци, када је год неко нешто питао или када је требала некоме помоћ ја сам била ту“, прича Тања.
Каже да може да се живи од музике, али од жанрова које она изводи то и није неки живот.
„Ево ја свједочим својим животом да може да се живи, али како ја живим, нисам незадовољна, незахвална, али ми је мало криво. Нису ни људи на маргини заслужили да буду отписани прије времена.
Младе публике која слуша моју музику има, али не неки велики број“, додаје.
Покушали смо да пређемо на неке љепше теме и причамо о плановима за будућност, која ће, надамо се бити наклоњена овом вјечитом борцу .
„Дејан, басиста и ја смо дошли на идеју да реализујемо један занимљив пројекат, музичку радионицу живота, неће то бити класична школа пјевања и није намијењена само дјеци, отворена је за све људе од 7 до 77 година, почињемо у сриједу, 7. септембра, на Бановом брду, Пожешка 79. Мој задатак је да им пренесем искуство, на пристојан и лијеп начин, да се културно заједно уздижемо. Ту ћемо се дружити, причати о прошлим временима, учимо енглески, гледамо филмове, идемо у позориште, да они који желе да живе квалитетнији живот да науче кад је почео блуз, џез, да историју модерне музике научимо, е такву школу ћу ја да водим“, поносно закључује Тања. Желимо јој успјех и надамо се некој ведријој причи приликом наредног сусрета.