Пише: Владан Јевтић
Можда није лепо овако почети причу о Јакутији, али када сам се нашао на температури од – 55 степени, прво што ми је пало на памет је било да пљунем и да видим да ли ће на земљу да падне пљувачка или коцка леда, сећајући се цртаних филмова о Чили-Вилију… У пракси, чим пљувачка падне на ледену земљу – истог трена се претвара у лед…
На оваквој температури не помаже вам никакво „слојевито“ облачење, шта год да обучете, осећате као да ледени ваздух и ваша кожа немају никакве препреке међу собом… То, очигледно не осећају локални клинци, који су се, док смо ми претрчавали од хотела до загрејаних кола као да нас сам ђаво гони, спокојно и раздрагано играли на снегу/леду…
То да се налазите у сасвим необичном амбијенту нарочито увећава чињеница да скоро нема дневне светлости (сунце се зими не појављује, само нешто стидљиве дневне светлости „провири“ око дванаест сати – а губи већ кроз један сат); стално је некаква магла јер се сва влага у ваздуху леди а иње на дрвећу, семафорима, клупама… достиже и до десетак центиметара…
Осим тога, сви аутомобили, камиони, аутобуси, све је „упаљено“ – све „ради“ током целог дана, јер ако се „угаси“ на тој температури није могуће покренути мотор. Раде само она возила која имају топлу гаражу, која ноћу могу да се “одморе” и да се у гаражи упале…
Раније, док није било мобилних телефона, аутомобили и аутобуси су морали да иду у пару, јер ако случајно дође до квара, или се мотор угаси -„угасили су га“ и путници… Возаче је живот научио па на свако стакло на аутомобилу лепе још по једно парче стакла, односно још једну шофер-шајбну. То додатно стакло се лепи обичном селотејп траком – на деловима где је дупло стакло – нема апсолутно никаквог смрзавања, а где нема – лед је немогуће очистити…
Лети, ситуација је сасвим другачија… Нема ноћи, све време је дан, температура може да буде права летња, чак до плус 40 степени…
Јакутија припада територијама „вечног мраза“. То не значи да је стално мраз, то значи да је земља вечно смрзнута до дубине (нико не зна колико) али може бити и преко 200 метара… Када је температура ваздуха лети позитивна, земља се отапа до дубине од око 2 метра… Испод тога је лед, смрзнута земља…
Посебан проблем представља изградња објеката у таквим условима, јер темељи објеката не стоје у земљи, већ у леду… Уколико би се лед истопио, зграда би пропала! Зато, када су се појавили армирано-бетонски шипови, појавио се и проблем, јер се зими температура грејане зграде преносила преко арматуре у земљу, која је топила лед око шипа и зграда је тонула!
Проблем је решен захваљујући генијалном руском свештенику и научнику Павелу Флоренском („руском Леонарду да Винчију“), који је „подигао“ зграде на око метар изнад земље (као сојенице) па је тако један метар шипова остајао слободан, да се проветрава и хлади… Шипови су у земљи (леду) хладни, зграда мирно стоји… Та технологија се и данас користи.
Осим тога, све цеви водовода, канализације и грејања се не могу укопавати јер би их лед “поцепао” па се “воде” над земљом… Како то изгледа са естетске стране, не бих објашњавао…
Ми, инжињери из БК Компаније (која је 10-так година озбиљно и активно градила у Јакутији и изградила десетак капиталних објеката), били смо принуђени да “научимо сву ту науку” коју нисмо учили на нашим факултетима, јер нико није ни слутио да ће нам можда тако нешто требати… Градити у Јакутији није лако, грађевинска сезона траје свега 2-3 месеца, па смо морали да зими спремамо монтажне конструкције а да их онда за време кратке летње сезоне, даноноћним радом (смешно звучи – јер ноћи нема) монтирамо и комплетирамо… У почетку је било сумње и страха (и код нас и код Јакута) касније се показало, као и много пута раније, да су српски грађевинари најбољи на свету, где год и шта год градили… Није да се хвалимо – дела говоре, не само наша из БК Компаније – много је доказа остављених од разних наших фирми и наших људи, у целом свету…
Обичаји, храна, навике, све је необично у Јакутији… Ако не можете да пробате живу рибу, смрзнуту сирову коњску џигерицу, месо моржа и сличне локалне ђаконије, нећете потпуно осетити како живи овај интересантан, симпатичан народ… А и остаћете гладни, врло вероватно…
Гледајући њихове песме, игре, традиционалне шаторе, обичаје доћи ћете до закључка о врло великој сличности Јакута са северноамеричким индијанцима… Није ни чудо, дели их само “бара” а каквих је све миграција било у историји, никад тачно нећемо сазнати…
Иначе, Јакутија је по много чему чудесан крај… Чега год да се ухватите, Јакутија неће проћи без префикса „нај“. Величина, рудно богатство, клима, природне лепоте, све је овде рекордно.
Јакутија је највећи регион Русије. Њене размере задивљују – она се простире у три часовне зоне. Република чини пети део руске територије, њена површина премашује три милиона квадратних километара. То је шест пута више од Француске, то су две трећине површине Западне Европе. Површина Јакутије је дакле идентична површини Индије, с тим што у Индији живи више од милијарду људи а у Јакутији – милион!?
То није фер, вајкала се Медлин Олбрајт, као и многи Американци…
Јакутија је најхладнија од насељених делова планете. У овдашњем насељу Ојмјакон био је фиксиран светски рекорд, минус 71,2 степена Целзијусових, с тим што лети врућина достиже до 40 степени. Годишња температурна разлика износи више од сто степени, што је такође рекорд.
У републици постоји око милион река и језера, по једна водена акумулација на сваког становника!
Природно богатство Јакутије (посебно дијаманата – чак 97% од укупне руске прозводње) је такво да кажу да се богу, када је просипао богатство по свету, изнад Јакутије поцепала врећа!