Идемо напријед јер назад немамо куд. Идемо кроз ону мећаву и за оним крстом. Да им се не дамо – да се не предамо! И не окрећимо се. Ми нисмо народ прошлости – ми смо народ будућности!
Сад ћемо да кукамо данима за бољом листом, да пребирамо по њој ко ваља, а ко не ваља?
Сад ћемо да тражимо изговоре и упиремо прстом у онога који је ту, а није му било мјесто?
Многима није, многи су се обрукали али ја „због Василија не мрзим Светог Василија“.
Свако од нас, међутим, има макар једнога којему вјерује и који је заслужио да нас води, једнога, од професора Кривокапића до посљедњега на листи За будућност Црне Горе.
Никада, ни у тренутку разочарења, у малодушности, у намучености, тридесетогодишњој исцрпљености, не смијемо заборавити да је наша листа она што је пјевала Црном Гором, она што је носила крст кроз мећаву, она што је задивила хришћанску Европу.
И на „Христовој листи“ било је оних који су га се у страху одрицали, а на којој је потом саграђена његова Црква и наш дом.
Нема времена за кукање и пренемагање. Ниједан појединац ме неће натјерати да одустанем и да се разочарам. Ову битку бијем за себе и за своју дјецу, за пријатеље, за оне полицајце који су бацили униформе и огрнули се чашћу, за оне официре, за хиљаду љекара, за стотине професора, за оне хапшене и привођене, за тробојку са Златице, за будућност која припада нама.
Ову битку никада неће добити ни једна тврда листа него тврда вјера. Није нас осамдесет и један него смо један и њему свака појединачна судбина и цијела Црна Гора.
Идемо зато без узмицања, идемо да их побиједимо, да се ослободимо, да им наплатимо сваку несрећу и неправду, сваку сузу и сваки сузавац.
Идемо напријед јер назад немамо куд. Идемо кроз ону мећаву и за оним крстом. Да им се не дамо – да се не предамо! И не окрећимо се. Ми нисмо народ прошлости – ми смо народ будућности!