Ova odluka predstavlja ozbiljan politički i diplomatski signal koji se ne može ignorisati, naročito u kontekstu činjenice da se Crna Gora godinama predstavlja kao „lider evropskih integracija“, „najpouzdaniji partner Zapada“ i država koja je, navodno, bespogovorno ispunila sve političke i bezbjednosne kriterijume.

Realnost, međutim, govori potpuno drugačije.

Dok se Podgorica hvali brzinom pregovora sa Evropskom unijom, Vašington je svrstava u istu kategoriju sa zemljama koje SAD smatraju bezbjednosno i migraciono rizičnim, dok Srbija – često targetirana kao „problematična“ i „neusklađena“ – ostaje izvan zabrane.

To otvara nekoliko ključnih pitanja na koja crnogorska vlast duguje odgovore građanima.

Prije svega, kako je moguće da država koja se predstavlja kao regionalni šampion evropskih i evroatlantskih integracija završi na listi zabrane, dok Srbija, koju zapadni mediji često kritikuju, bude izuzeta? Drugo, šta je to što SAD vide u bezbjednosnom, institucionalnom i migracionom sistemu Crne Gore, a što je svrstava u rizičnu grupu država?

Očigledno je da prazna retorika o „evropskom putu“, beskonačne konferencije, samohvale i PR kampanje nijesu zamjena za stvarno funkcionalne institucije, ozbiljnu kontrolu granica, kredibilnu borbu protiv kriminala i stabilan politički sistem. Upravo u tim oblastima Crna Gora godinama pokazuje slabosti – od institucionalnog haosa, preko političke nestabilnosti, do duboko ukorijenjene korupcije.

S druge strane, izuzeće Srbije jasno pokazuje da SAD ne donose odluke na osnovu propagandnih slogana, već na osnovu procjene realne kontrole sistema, bezbjednosnih kapaciteta i sposobnosti države da upravlja migracionim tokovima i sopstvenim institucijama.

Zato je odluka Stejt departmenta hladan tuš za crnogorsku javnost, ali i jasan pokazatelj da se status „miljenika Zapada“ ne dobija deklaracijama, već rezultatima. A rezultati Crne Gore, očigledno, nijesu impresivni onoliko koliko vlast pokušava da ih predstavi.

Ako je Srbija izuzeta, a Crna Gora stavljena na listu zabrane, onda je jasno da problem nije u „geopolitičkoj orijentaciji“, već u stvarnom stanju države. I to je poruka koju Podgorica više ne može da ignoriše.

Bonus video: