Profesor i istoričar Čedomir Antić u autorskoj kolumni objavljenoj na portalu Borba osvrnuo se na slučaj nekadašnjeg diplomate Slobodana Šoje, reakcije na njegove izjave o Biljani Plavšić, kao i na političke i nacionalne odnose u Bosni i Hercegovini.

Kolumnu prenosimo u cjelosti, uz napomenu da izneseni stavovi predstavljaju lične ocjene autora.

Čedomir Antić: Problem je što su se Srbi odbranili

U Sarajevu živi jedan srpski naučnik koji u izvesnoj meri prihvata „bosanski identitet“, predstavljao je dejtonsku Bosnu smireno i uporno, nije bio stranački kadar ali nije bio ni čovek Republike Srpske. On je karijerni diplomata koji je Bosnu i Hercegovinu predstavljao kao ambasador u Francuskoj i Egiptu. Njegovo ime je dr Slobodan Šoja. Šoja je bio student Milorada Ekmečića, doktorirao je istoriju na Sorboni.

Nedavna smrt Biljane Plavšić, bivše potpredsednice i predsednice Republike Srpske i nekadašnje članice Predsedništva SR BiH, privukla je mnogo manje pažnje javnosti od smrti generala Ratka Mladića ili Alije Izetbegovića. Verujem da je sada, mnogo više nego u ta dva slučaja, otvoreno pitanje pomirenja.

Plavšićka je tokom rata bila veoma radikalna ali, politički i još u većoj meri ustavno, malo uticajna potpredsednica novonastale Republike Srpske. Posle rata ona je ušla u sukob sa ostatkom rukovodstva entiteta. Izvesno je da u taj sukob nije ušla iz vlastoljublja. Ona sama privatno je govorila o kriminalu i nastavku ratne privrede (šverca), praćene raznim zločinstvima. Uz pomoć opozicije i stranih okupatora uspela je da smeni sa vlasti SDS.

U Narodnoj skupštini Republike Srpske za novu vladu Milorada Dodika (koji je pored sebe imao samo još jednog poslanika) uspela je da oformi novu vladu bez SDS-a. Ostalo je zabeleženo da su pripadnici ranije vlasti uspeli da podmite pojedine poslanike muslimanskog SDA da se ne pojave na sednici i tako onemoguće izbor vlade, ali su ih vojnici okupacionog NATO-a (IFOR) pohvatali i silom doveli na sednicu.

Republika Srpska se međusobno sukobila i zamalo raspala, ali je ustavni poredak konačno nekako sačuvan. Na sledećim izborima vlada se održala, ali je Biljanu Plavšić pobedio radikalski kandidat prof. dr Nikola Poplašen.

Stara profesorka univerziteta, nepotkupljiva srpska državnica, hrabra i često neodmerena i brutalna u izjavama, ostala je nezaštićena. Trebalo je manje od godinu i po dana da je Haški tribunal optuži za najteže zločine uključujući i genocid. Dobrovoljno se predala januara 2001. godine.

Trebalo je šest meseci mučenja klaustrofobične zatvorenice u zatvoru malih ćelija iz kojeg se ne vide nebo i sunce, da prihvati sporazum sa tužilaštvom. Prihvatila je krivicu pod uslovom da se optužnica redukuje, pa da bude osuđena na kaznu koju će izdržati i iz zatvora izaći živa.

U suštini, optužena je za verbalni delikt. Rekla je da je etničko čišćenje „prirodan fenomen“ - uverenje da je „priroda sama po sebi dobra“ govori u prilog da časnici Haškog tribunala nisu imali samo manjkavo visoko obrazovanje, već i ono najniže. Vređala je ratne protivnike! Zamislite!?

U Bijeljini se na početku rata videla sa pripadnicima paravojnih formacija. Čudno, ali bila je tamo zajedno sa muslimanskim članom predsedništva SR BiH Fikretom Abdićem! U svakom slučaju, Plavšićka je osuđena na jedanaest godina zatvora. Pošto je bila dobar presedan za Haški tribunal, dobila je „blaži“ zatvor u Švedskoj, mada i tamo je bila žrtva nasilja pomahnitale muslimanske kriminalke poreklom sa drugog kontinenta.

Konačno je oslobođena 2009, posle odsluženja većeg dela kazne. Na slobodu je vraćena kao junak, dočekao ju je predsednik vlade Republike Srpske Milorad Dodik. Javno je povukla priznanje, tvrdeći da ga je dala iz pragmatičnih razloga - da odbaci optužbu za genocid od srpskog vođstva i da se spasi doživotne robije. Presuda je, međutim, postala presedan. Nikoga nije spasila ni zaštitila, naprotiv.

Smrt Biljane Plavšić prošla je tako praktično nezapaženo od javnosti. Njen poznanik dr Šoja, oduvek nesaglasan sa srpskim nacionalnim pokretom, napisao je jedan status na društvenim mrežama u kome između ostalog stoji:

„Ona je bila pravi nacionalista. Pravila je greške, njen koncept je bio brutalno radikalan, smatrala je da ljudi kod nas ne mogu zajednički živjeti u sreći, već u večnim sukobima. Uprkos svemu, nije učestvovala ni u čemu zbog čega su ljudi stradali. Na sebe je preuzela krivicu kao vernica…“

Ovo je bilo dovoljno da nadležni ministar u Kantonu Sarajevo autora smeni sa mesta predsednika upravog odbora nekakvog „Bosanskog kulturnog centra“. Usledili su osude i razapinjanja doktora Slobodana Šoje po društvenim mrežama.

Naravno, on živi u Federaciji BiH gde su napadi na Srbe već decenijama višestruko veći i brojniji nego napadi na Muslimane u Republici Srpskoj. Gde potpredsednik entiteta Srbin, kakav je u Srpskoj Musliman Ramiz Salkić, ne bi živ sastavio godinu a kamoli bio izabran.

U gradu gde kao integrišuću i pomiriteljsku među narodima predstavljaju Historiju BiH u kojoj od četrdeset autora nema ni dvoje Srba i to posvećenih starom veku… U zemlji u kojoj su majke Srebrenice napravile spisak odgovornih za taj zločin na kome su navedeni svi punoletni Srbi iz oblasti. Svake godine slušamo kako tinejdžere iz Srbije u Sarajevu nožem bode neki gradski ološ, kako deca na takmičenjima urlaju „Ubij Srbina!“, a ostarelog motociklistu tuku zato što na majici pokrivenoj duksericom ima grb Republike Srbije…

Mržnja prema srpskom narodu je postojala i ranije. Muslimani, Hrvati i Albanci je neguju od početka novog veka. Problem je samo u tome što su se u ovom ratu Srbi odbranili, a terminalno bolesnim imperijalnim patuljcima u Nemačkoj i Britaniji treba neki uspeh u neobjavljenom ratu protiv Ruske Federacije, pa makar i nad neutralnom državom na Balkanu.

Sudbine Biljane Plavšić i Slobodana Šoje dokaz su za napisano.

Autor: prof. dr Čedomir Antić

Izvor: Borba.me