Зар није Гаврило Пајовић, који му је био саиграч, а касније и први сарадник као спортски директор, морао да их смири?
Одрастао је у Будућности, играо шест година као сениор, оставио неизбрисив траг са три титуле првака СР Југославије и једним националним Купом, а онда за осам сезона постао најтрофејнији тренер у историји клуба.
Дејан Радоњић је због тога, с правом, у „Морачи“ дочекиван овацијама, али је синоћ доживио да му група хулигана са трибина скандира „Дејо сплачино“ и упућује друге разноразне увреде!
Зар је такав дочек заслужио човјек који је градио Будућност до висина какве нису могле ни да се замисле раних 90-их?
Зар је заслужио да нико из клуба у којем је оставио неизбрисив траг не покуша да умири најватреније навијаче, који су се неким чудом нашли на трибинама?
Зар није Гаврило Пајовић, који му је био саиграч, а касније и први сарадник као спортски директор, морао да их смири?
Зар то није морао да уради и Драган Бокан, који га је затекао на клупи када је постао предсједник клуба и са њим два пута стигао до четвртфинала Еврокупа?
Зар нису и ти „навијачи“ морали да се запитају шта раде, кад их већ нико није избацио из дворане?
Зар је Радоњићу, на крају крајева, за гријех узето што се вратио у Црвену звезду, у којој је такође стекао статус легенде?
Много је питања, одговор је само један – наш народ је такав. И док год се буду провлачили кроз блато људи који су овдје оставили неизбрисив траг, среће бити неће…
Извор: Вијести
