Радмило Петровић (85), бивши епидемиолог института “Торлак” за вирусологију, вакцине и серуме увјерен је да је корона, прије свега, политичко оружје којим треба девастирати кинеску економију.





Петровић је био један од љекара на првој линији фронта против вариоле, и његова сјећања на то су драматична.



“Прошло је точно 48 година од вариоле вере. Открили смо је под електронским микроскопом 16. марта 1972., на узорку који је стигао из Ђаковице на Косову. Тадашња је власт, међутим, вијест о зарази открила на телевизији тек 29. марта, кад су схватили да се више не може крити. Али шапутало се и раније, вијест се преносила усмено, Вашингтон је знао већ истог дана, 16. марта увече и то објавио, присјећа се епидемиолог за загребачки портал Еxпресс.



“Епидемију сам, заједно с још двоје колега у том нашем малом мобилном тиму, вукао на својим леђима. Задатак нам је био да под пуном спремом, са болесника узмемо узорак, обично из гнојног чира на кожи, и однесемо га у Торлак. У кареантину би и преспавали, кући у Београду нисам ишао. Узорке сам узимао свуда, у цијелој Југославији, иако се епидемија успјела задржати у највећој мјери на подручју централне Србије и Косова. Два случаја су још била у Црној Гори, због чега је цијели Плав стављен у карантин, неколико сумњивих случајева је било у Босни, један у Хрватској, говори Петровић.



Срећом, већина Југославена је била вакцинисана против великих богиња, и то је било спасоносно.



Касније је, каже др. Петровић, установљено да је цепиво потребно поновити сваке три, а не седам година, како се мислило, али да вакциницаних није било, епидемија би имала катастрофалне размјере. И овако је смртност код заражених била 20 посто.



“Цепиво је производио Имунолошки завод у Загребу, с ког су ми одмах послали довољно доза да се вакцинишемо ми на Торлаку, а онда је кренула и ревакцинација 18 милиона људи у Југославији. Руководство је било у паници”, сјећа се др. Петровић, који је прве године свога стажа одрађивао у Осијеку.



Бојао се и он сам, каже, имао је код куће у Београду супругу и двоје дјеце.



“Био сам међу умирућима. Грозни су то били јауци, запомагање, ужасни болови у леђима, костима. Радили смо у двоструким заштитиним одијелима. Све сам то скидао по изласку, спаљивао, јер се вирус могао дуго задржати у прашини.



Он је увјерен како Ибрахим Хоти није био нулти пацијент.



“Прво, није имао никакве типичне симптоме, а друго, није заразио никог од 11 чланова у својој кући него људе вани, иако се вирус преноси капљичним путем у затвореним просторима, или додиром. Одређен је као ‘нулти’ по диктату власти. У Скопју се вакцинисао. Прије неколико године сам у фељтону за Вечерње новости констатовао да је вариола вера била биолошко оружје којим је требало ослабити економију. Вируси имају примарни задатак ослабити нечију економију, а људске су жртве колатерална штета. Јако сам био критикован након тог фељтона, али и даље исто мислим”, каже др. Петровић.



Кад год је немогуће доказати тачан извор заразе, па тако и у случају короне, не треба потпуно одбацити, каже, идеју биолошког оружја.



Епидемија вариолом је обзнањена двије недјеље касније од правог почетка, али и проглашена завршеном двије недеље прије.



“Због почетка туристичке сезоне на Јадрану. Првог маја сам се спремао на посао, а супруга ме пита гдје ћу. Одговорио сам јој да идем обићи обољеле од вариоле, а она ми каже да су на телевизији рекли како их више нема.



“За њих нема, за мене још увијек има!”, одговорио сам јој, и отишао. Јер било их је, последњи у Новом Пазару”, прича Петровић.



Најопаснији вируси који су пријетили човјечанству



Ни једна држава, увјерио се кроз радно искуство, неће признати да води тешку битку с вирусом, и неће звучати “капитулански”. Пред таквим је, невидљивим непријатељем, додаје, тешко признати немоћ. Зато Петровић мисли да је и данас, могуће, да се јавности не каже баш све.



Против вариоле вере се власт борила карантином за обољеле у неколико болница, о чему говори и чувени филм, док су у карантину на неколико других мјеста били и њихови контакти. Милиција и санитарни тимови су даноноћно дежурали на улазима у град, и конторлисали кретање.



“Људи су се бојали у цијелој Југославији, али панике није било. Јесу, неки су паничарили, неки су и “дезертирали” с посла, али опште панике није било. Није било нити информација колико их има данас, ни приближно. Могло се чути само основно. Данас је превише, разлиитих информација, што збуњује”, прича др. Петровић.



(Курир)