Пише: Владан Јевтић
“Једна од четири цркве Пећке патријаршије, коју је подигао архиепископ Данило II око 1330. године, посвећена је св. Богородици Одигитрији (Путеводитељници).
С десне стране олтарског налази се богато украшен трон у дуборезу на коме почива ретка светиња, икона Пресвете Богородице, коју су, по предању и позном запису који се налази у дну иконе, изобразили Свети Апостоли после Вазнесења Господњег у Гетсиманији, где је био Богородичин гроб. Из Јерусалима ју је император Источног римског царства Лав I (457-474) пренео у Константинопољ (Цариград).
Године 897., за владе византијског цара Лава VI (886-912), због напада Руса на Цариград, икона је била однета у Херсон. Кад се 988. године велики руски кнез Владимир Невски крстио у Херсону пренета је у Кијев, а затим у Велики Новгород.
Изгледа да је због своје изузетне драгоцености ова икона дата цару Лаву I као успомена на његово крунисање у Константинопољу, коме је присуствовао и сам цариградски патријарх. Из Новгорода је ова светиња враћена у Јерусалим (у 11. и 12. веку), где се чувала све до доласка нашег Светога Саве на своје прво поклоњење Светим местима.
Побожно предање каже да је тадашњи патријарх Јерусалима, Атанасије, ову икону дао српском архиепископу св. Сави за срећу његову и српског народа. Иначе се из историјских извора зна да је Сава био пријатељски примљен од јерусалимског патријарха, да је добио поклоне и потребне књиге, реликвије, мошти светитеља и др., које је понео са собом у Србију, у своју младу самосталну цркву.
Занимљиво је да се св. Сава и на свом првом и на другом путовању у Јерусалим највише и најрадије задржавао у манастиру Светога Саве Освећенога, чије је име носио. Он је био чувени подвижник, један од првих палестинских монаха и узор нашег просветитеља. Умро је 531. године у својој 94. години живота.
Икону св. Богородице Одигитрије Свети Сава је донео у манастир Жичу, седиште Српске православне цркве и Архиепископије.
Повинујући се завештању Светога Саве, његов наследник архиепископ Арсеније I Сремац, пренео је приликом премештања Српске архиепископије у Пећ (1252/53) и ову свету икону, где се чува од половине 13. века до данашњих дана.
У народу старе Србије икона је уживала велико поштовање, а због својих многобројних очигледних чуда, знамења и исцељења названа je светом, па јој се и данас клањају не само православни верници, него и римокатолици и муслимани.
У доба турске владавине, када је беда и болест харала српским народом, икона се носила по разним местима, чак и по најудаљенијим крајевима поробљене старе Србије.
Од тада је остао обичај да сваке године "овнавља свети ход" по српском народу у граду Пећи, и то у периоду од свршетка прве недеље ускршњег поста па до Цвети, недељу дана пре Ускрса.
Тај "њен ход" по нашем народу се спроводи уз најсвечанију литију, а народ је са непоколебљивом вером прихвата у своје домове ради духовне утехе и наде. Пуних пет недеља икона се носи из једног у други српски православни дом, а сваке вечери мења своје коначиште.
Дочекује се уз велико бдење и читање многих молитава укућана, домаћина и бројних суседних домаћинстава. И тако све до краја претпоследње, шесте недеље ускршњег поста, на Цвети, када се поново свечано враћа на свој трон у Патријаршији.”
Из књиге: "Летопис града Пећи",
Светислава Хаџи-Ристића
Фејсбук
